ZA NAS JE BIO SVETAC I ZA ŽIVOTA: "Novosti" u manastiru Rakovica sa vernicima okupljenim povodom 110 godina od rođenja patrijarha Pavla

Došli su ljudi različitih generacija, prilazili su grobu, celivali krst i tiho se molili. Prilazimo starijoj ženi, pitamo je dolazi li često.

- Svake godine, na današnji dan - odgovara nam Zorka Đurđevski. - Bio je skroman i pošten. Prisustvovala sam njegovim službama. Pamtiću ih celog života. Govorio je jednostavno, ali njegove reči su imale ogromnu težinu. On je i za života za nas, za narod bio svetac. Kad sam prvi put došla ovde, osećala sam da sam bliža Bogu, kao da je njegova vera uvek među nama, u svakom kamenu ovog manastira.

Nedaleko od nje, stariji čovek nepomično stoji, gledajući u grob. Ime mu je Milan Jovičić, iz Mirijeva je.

- Patrijarh Pavle je svake godine dolazio na Ilindan u našu crkvu. Tamo sam ga upoznao. Naučio me je da verujem i pomažem ljudima u nevolji - govori nam. - Često dolazim ovde, otkako je preminuo. Kao da me nešto vuče da mu budem bliže.

Vernici iz različitih krajeva pohode manastir Rakovicu sa istom željom: da pronađu utehu, mir i duhovnu snagu koju je Pavle davao svojim jednostavnim, ali dubokim porukama.

- Čuli smo mnogo priča o patrijarhu Pavlu - kaže Milica, držeći ćerku Ana Mariju za ruku. - Ovaj dolazak je važan za nas, jer je blaženopočivši patrijarh simbol nečeg većeg od nas samih. U svetu u kojem se svi trude da budu veći i važniji, učio nas je da je veličina u skromnosti i da prava snaga dolazi iz ljubavi prema drugima. U ovom vremenu, Pavlove reči o miru i praštanju deluju kao jedini pravi odgovor.

Uputili smo se ka spomen-sobi patrijarha Pavla, u manastirskom kompleksu. Na jednom zidu su njegove fotografije iz različitih perioda života i monaške službe. Prilazi nam otac Đorđe Trajković, koji je proveo 20 godina sa patrijarhom Pavlom dok je bio vladika raško-prizrenski. Primio ga je i u Prizrensku bogosloviju, rukopoložio za đakona i sveštenika.

- Bio je melem u svemu, svestrano obrazovan, raspoložen da pouči - kaže otac Đorđe. - Često je dolazio u Bogosloviju. Nije imao kola, pa je od Bogoslovije do Episkopije išao peške, a to nije blizu. Bio je jedan od najskromnijih naših patrijarha i episkopa. Sve je radio na spasenje duše.

U jednoj vitrini su tri para cipela koje je patrijarh sam napravio.

- Potkivao ih je zimi, kad ide da se ne oklizne - nastavlja otac Đorđe. - U Prizrenu je kad đaci krenu na raspust kući, uzimao njihove stare cipele koje su oni bacali i popravljao da bi ih nosio. Skromno je živeo, kao što Sveto pismo kaže: "Pokupite sve komade da ništa ne propadne." On se trudio da svoju skromnost primeni, što je u skladu sa monaškim životom.

Crni vuneni prsluk, improvizovana stara lampa, kašika, viljuška, turpija, čekić, nožić, rešo i lončić pričaju priču o čoveku koji nikad nije tražio ništa za sebe, već je celim bićem bio posvećen drugima.

Pokazuje nam otac Đorđe i čuvene patrijarhove pohabane kofere:

- U njima je nosio odežde. Iako je kao vladika mogao da uzme đakone da mu nose kofere, obično ih je nosio sam dok je išao Kosovom i Metohijom. Mnogo kilometara su ovi koferi prošli. Na Kosovu i Metohiji, nikad nije bilo lako, ali Pavla su i Albanci poštovali. Išao je da ih pomiri kad bi se posvađali oko međa ili nečeg drugog. Svojim delom pokazivao je šta je ispravno. Jedanput, u vreme albanskih demonstracija, vozio sam ga iz Prizrena u Gnjilane. "Plaćam ti kartu, a društvo što ti pravim neću da ti naplatim", našalio se. Nije hteo ništa badava.

U spomen-sobi su i njegove odežde, mitre koje je najviše voleo, odlikovanja i pokloni koje je dobijao od sestrinskih crkava. Njegova biblioteka ima više hiljada knjiga, i nisu sve teološke sadržine. Posebno se interesovao za medicinsku literaturu.

- Došao sam iz Nemačke, pred njegovu smrt - kaže otac Đorđe. - Pridržavao se za zid, jedva je hodao. "Đorđe, sve je dobro, samo su me noge izdale. Hodale su, hodale, pa su se valjda nahodale".