KAD ČUJEM GLAS NA PUTU PITAM SE KO JE ZALUTAO: U Ravništu podno Kopaonika opstalo je nekoliko domaćinstava
SELO Ravnište, podno Kopaonika. Tišina govori više od reči. Nekada se ovde u svakom dvorištu čula dečja graja, a na prostranim livadama pasla su stada ovaca i goveda. Svedoci tog nekadašnjeg života danas su samo kuće, od kojih su mnoge puste i urušene, obrasle travom i korovom. Od tridesetak domaćinstava, u selu danas žive samo dva-tri i to uglavnom staračka.
Dragana Matović
Hodamo uskom i vijugavom stazom. Pred svojom kućom dočekuje nas vremešni Jovan Luković.
- Ima puno kuća, ali nema naroda. Bilo je i dece, mnogo. Bavili smo se stočarstvom, gajili krompir, malinu. Imali smo velike šljivike. Trava se kosila, seno sakupljalo. Sadili smo zob za stoku, kukuruz nije hteo da rađa - priča tiho, gledajući u daljinu. - Sve je ovo narod napustio. Selo se svelo na dve-tri kuće. I u njima živimo mi, kao što vidite, starci. Ovo je zabačen kraj. Do skoro nismo imali nikakvog puta. Pre nekoliko godina su ga iskopali, pa kolima može da se priđe. Dragana Matović
Ne skrivajući iznenađenje što su novinari došli u selo, nastavlja:
- Nekada smo imali mnogo komšija - kaže deda Jovan. - Radili smo zajedno u polju, pomagali jedni drugima. Sad..., sve je pusto. Ljudi su otišli u gradove, za poslom i boljim životom. A mi, starci smo ostali. Sada, kad čujem neki glas na putu, pitam se da li je neko zalutao. Kad sam bio mlad, nisam mogao ni da zamislim da će Ravnište ovako izgledati. Ljudi su odlazili polako, jedno po jedno. Najpre mladi, a onda su i stariji krenuli za svojom decom. Niko se ne vraća. Dragana Matović
Jovan u Ravništu živi od rođenja, od 22. avgusta 1933. Zapamtio je on neka bolja vremena. Pamti Kraljevinu Jugoslaviju i kako su ga obližnji rudnici Zaplanina i Belo brdo decenijama hranili.
- U vreme Kraljevine Jugoslavije Zaplanina je bila kao mali gradić - priča nam. - Ovde je bilo struje i kad je nisu imali Kraljevo i Kruševac. Živeli su ovde mašinski, geološki i elektronski inženjeri. Ovo je rudarsko naselje. Svaka kuća imala je nekoga ko je radio u rudniku. Danas, ostali smo mi starci, da čekamo kraj.
I Jovan je penziju stekao radeći na održavanju mašina u ovom oknu Trepčinog rudnika. Priča nam kako proživljava penzionerske dane.
- Idem 25 kilometara do prodavnice. Sitne potrepštine kupujem u Brzeću, ali je to turističko mesto, što znači da je sve skuplje, a penzija mi je mala. U Brus idem na pijacu. Autobus za Blaževo ide izjutra i na podne. Uveče nema prevoza. Kad dođe zima, nabavim hranu za nekoliko meseci, pa kako mi bude. Ovde se putevi ne česte - veli nam Jovan, a njegov glas kao da nosi težinu sela koje polako nestaje. Dragana Matović
Kao u "Petrijinom vencu"
NADOMAK sela nalazi se rudnik Zaplanina, koji je deo rudnika Belo Brdo. Ispred rudnika atmosfera kao iz filma "Petrijin venac". Rudari, potamneli od napornog rada, sede na zemlji. Tužna slika. Ni hladno pivo nemaju, da se od vreline rashlade. Fotografisanje je zabranjeno.Na putu do rudnika Zaplanina, nadomak Ravništa srećemo Veljka, simpatičnog dvanaestogodišeg dečaka. Priča nam kako živi sa tatom, da su svi njegovi drugari u selu stariji od njega, da ih ima tek nekoliko. Da se zimi sankaju, a u školu idu autobusom koji prevozi rudare. Ali, neće ovaj dečać da se slika. Foto: D. Matović
- U ovom kraju su bile tri kafane, tri pekare, prodavnica, ali od kako je smanjen broj radnika u rudniku, sela su opustela. Stari narod je poumirao, a mlađi su otišli - kaže Nebojša Luković, iz zaseoka Čelići. - Ovde nema kuće u kojoj neko nije radio u rudniku. Moji deda i otac su tamo radili, stekli penzije, školovali nas. Ovde sam rođen, ovde sam prohodao, odrastao. Volim Ravnište i dokle god budem mogao trudiću se da se selo ne "zatvori" kao mnoga druga. Bilo je očajno dok nije bilo puta. Sad je već drugačije, a verujem da bi bilo mnogo turista kada bi put asfaltirali. U blizini je vodopad Jelovarnik. Ovde je i administrativna linija sa Kosovom i Metohijom. Neki ljudi odavde, iz sela, imaju i tamo imanje. Lakše bi im bilo da se ceo kraj poveže.