"JOVAČKU RUŽICU" SU CUGALI I U NEMAČKOJ: Selo nadomak Ćuprije bilo je poznato po vinu i vinogradarima, danas tek petnaestak hektara

Selo Jovac nadomak Ćuprije u 19. veku bilo je jedno od najbogatijih predela vinovom lozom u Srbiji. Nažalost, jovačke vinograde 1882. godine opustošila je epidemija filoksere i plamenjače. Milun Lukić nabavio je sorte grožđa otporne na ove bolesti, obnovio svoj vinograd i ubedio ostale meštane da i oni zanove vinogorje. Lukić je 1908. godine osnovao Vinogradarsko-zemljoradničku zadrugu, treću u Srbiji, koja je imala 60 članova. U želji da im zajednički posao uspe, oni su zadruzi darovali sudove i opremu za preradu grožđa. Potom su 1922. godine sazidali podrum, zadruga je počela da radi, broj zadrugara je rastao, a u Jovcu i susednoj Dvorici površine pod vinogradima bivale su sve veće.

- Jovački vinogradi tada su se prostirali od Jagodine do Varvarina, a svako domaćinstvo imalo je u proseku po dva hektara pod vinogradima, te je pod vinogradima bilo čak 800 hektara. Po tadašnjim istraživanjima, svaki stanovnik Srbije pio je prosečno oko 20 litara vina, dok je danas taj prosek oko pet litara. U to vreme u Jovac su dolazili Nemci i Austrijanci da kupuju čuvenu "jovačku ružicu", a zadruga je stono vino i grožđe izvozila u te zemlje - navodi za "Novosti" profesorka srpskog jezika i književnosti Jelena Janković i dodaje da su stari Jagodinci govorili da je ružica toliko dobra da je mogla da "tera voz".

- Zahvaljuući vinogradima Jovac je pre Drugog svetskog rata bio najbogatije selo u ćuprijskoj i paraćinskoj opštini. Ko nije imao vinograd, važio je za siromaha, koji nije mogao da kupi gas, odeću i obuću. Vinogradarstvo je počelo da zamire osamdesetih godina prošlog veka. Sada retko ko ima vinograd. Ni ja ga nemam od pre dve godine, a osvajao sam medalje za kvalitet vina - veli Životije Aćimović.

Vinogradarsko-zemljoradnička zadruga radila je do 1958. godine, kada je pripala firmi "Navip", a vinski podrum danas je u vlasništvu privatne firme.

Neobična reklama

OŠTROUMNI meštani smislili su originalna način za reklamiranje svog vina.

- Lepo obučen meštanin, srednjih godina i dobrog imovinskog stanja, otišao bi u neku od boljih kafana u Kragujevcu, Kruševcu ili Beogradu i naručio bogat ručak. Nakon obeda, od mehandžije bi potražio "jovačku ružicu". Mehandžija bi se našao u čudu, jer ga nije imao u ponudi. Sutradan, to bi uradio sledeći meštanin, narednog dana sledeći, i tako danima. Mehandžije su počele da se raspituju o tom jovačkom vinu i našli način da ga nabave. Tako se jovačko vino pročulo svuda po Srbiji, pa čak i na samom srpskom dvoru - otkriva za naš list profesorka Janković.