AMERIKANCI I BRITANCI O ANTIFAŠIZMU UČILI OD NAS: Pobunu sportista iz sveta protiv nacističkog pozdrava predvodili naši takmičari
KNjIGA "Krugovi Berlina 1936" su intuitivna istorijska hronika o vremenu kada su sportisti bili najočiglednije zloupotrebljeni u političke svrhe. Autor, Tamara Malešev, nekada trostruka rekorderka bivše zemlje u tri različite atletske discipline (skok udalj, vis i troskok) i sama je 1992. na Olimpijadi u Barseloni predstavljala "bele sportiste", one čija zemlja navodno nije zaslužila da joj se zastava vije pred "obrazom sveta".
FOTO: Privatna arhiva
"Krugovi Berlina" nisu imali "politički predumišljaj" nego su nastali kao omaž sportistima bivše Kraljevine Jugoslavije kojima je politika obrisala državu. "Slučaj komedijant", što reče Miloš Crnjanski, ponovo se umešao 2024. te se stranice ove hronike mogu čitati i na "francuskom".
- Nije tačno da su samo jugoslovenski sportisti odbili da pozdrave Adolfa Hitlera dizanjem ruku koje je podsećalo na nacistički pozdrav. Tačno je da su Srbi Vane Ivanović i Jovan Mikić bili inicijatori da sportisti na defileu otvaranja Olimpijade ne dižu ruku pred Hitlerom - objašnjava u razgovoru za "Novosti" Tamara Malešev. - Grci, koji su stupali prvi (olimpijski običaj) podigli su ruku u nacistički pozdrav, za njima još Bugari, Rumuni, Mađari, Meksikanci, Francuzi, Estonci, Turci, Japanci, te Austrijanci. Italijani u crnim košuljama pozdravljeni su ovacijama. Jugosloveni, Australijanci, Britanci, Belgijanci, Danci, Finci, Kanađani, Kinezi, Poljaci, Šveđani, Peruanci - nisu. U ekipi Čehoslovačke samo su prva četvorica sportista podigla ruku dok su ostali "mirno prošli pored svečane tribine". Ispao je skandal uglavnom prećutkivan u tadašnjoj štampi. FOTO: Privatna arhiva
Bojkot Hitlera nije bio slučajan. "Duh vremena" je bio takav, a o održavanju Olimpijade u prestonici nacizma raspravljalo se od 1933. Svet je nepogrešivo "mirisao" Hitlera samo se i tad pravio da se ne događa ništa vanredno.
- U Berlinu u Olimpijskom selu Srbi su poveli "pobunu" - objašnjava Tamara Malešev. - Ivan Vane Ivanović, već čuveni trkač preko visokih i niskih prepona, i Jovan Mikić, prvi Jugosloven koji je skočio duže od 14 metara u troskoku, prethodno su bili šokirani kada im je u Olimpijskom selu prikazan "promo" film o snazi nemačke vojne sile i o nemačkoj veštini ubijanja. Ova dvojica i još neki momci iz drugih ekipa zviždali su i glasno negodovali te je film prekinut.
Od sela postale kasarne
- TAKOZVANO olimpijsko selo kao i olimpijski plamen prvi put su postali deo olimpijada baš u Berlinu. U prestonici Nemačke to su bile jednospratne kuće, kasnije kasarne, ukupno 140 zgrada izgrađeno je na oko 14 kilometara od borilišta. Koliko su Nemci vodili računa da se pokažu kao savršeni domaćini svedoči podatak da kada je u jednim novinama osvanulo kako jedino što u selu fali jesu rode na odžacima, odmah sutradan su ih "stvorili" iz zoo-vrta.
Kako dalje objašnjava Tamara Malešev, Ivanović i Mikić nisu hteli da da pristanu da se nemački militarizam sakrije pod olimpijski "tepih", te su upozorili rukovodstvo ekipe Jugoslavije da ne žele da na taj način pozdrave Hitlerovu svečanu ložu, ne prihvatajući objašnjenje da je dizanje ruke "stari olimpijski pozdrav". Vođe jugoslovenske ekspedicije bile su u nedoumici i sportistima predložili da ispitaju stav drugih olimpijaca.
FOTO: Privatna arhiva
- Ivanović je u ono vreme bio "stanovnik sveta", posinak bogatog brodovlasnika, žitelj Londona, dok je Mikić bio pravnik, ali i otresiti mladi novinar. Ivanović je uz pomoć ličnog prijatelja Huana Levensoma, preponaša i šampiona Argentine i Južne Amerike, "obrađivao" američki kontinent, a Mikić Evropu. Epilog je bio da su i Amerikanci i Britanci stali iza sportske pobune koju su inicirali Srbi.
"Svet se 1936. naočigled svih podelio napola", zapisaće Vane Ivanović u svojim memoarima. "Politika" je tada u neutralnom tonu opisala da su sve ekipe poštovale preporuke svojih pretpostavljenih da pozdrave vođu Trećeg rajha po običajima svoje zemlje, kako bi se izbegla politizacija sporta.
Džesi Ovens i Stefanija
ZA Tamaru Malešev uspeh Džesija Ovensa je ono što je obeležilo Olimpijadu 1936. u atletskom smislu. On je osvojio neverovatna četiri zlata u trkama na 100, 200 i 4x100 metara, te u skoku udalj. Takva superiornost u atletici bila je nezamisliva:
- I u to vreme postojali su "džender" atletičari. Stefanija Valasjevič na OI u Los Anđelesu oborila je svetski rekord u vremenu 11,9 sekundi a u Berlinu je bila druga. Ona je živela u SAD, ali nastupala je za Poljsku. Nakon smrti 1980. godine, naknadna obdukcija je otkrila da je Valasjevičeva imala hromozomski poremećaj poznat kao mozaicizam, zbog kojeg je imala dvostruke genitalije.
Jedino je list "Vreme" preneo deo atmosfere u Berlinu kroz usta Jovana Mikića: "Nije tu vladao onaj pravi olimpijski duh, duh bratstva među narodima. Nemački takmičari, koji su kao domaćini bili pozvani da unesu srdačnost i prijateljsko raspoloženje među gostujućim narodima, bili su potpuno izolovani i nisu uopšte dolazili u dodir sa nama. Imao sam utisak da je Nemačka organizovala ovu Olimpijadu najviše radi toga da nam pokaže svoju vojničku snagu i da pred nama afirmiše rasistički zanos svojih masa. Na svakom koraku smo sretali vojsku, motorizovane trupe i sve drugo što podseća na rat". FOTO: Privatna arhiva
Među onima koje nije poneo talas divljenja prema olimpijskim pripremama Nemačke, bile su i Sjedinjene Američke Države. Konkretno, član MOK, Amerikanac Ernest Li Janke je jasno ukazao na zlo nacizma po olimpijske ideje, ali je 30. juna 1936. kritikovan i nadglasan na sednici ovog tela. Janke je isključen izbrisan iz članstva, a na njegovo mesto izabran je tadašnji predsednik Američkog olimpijskog komiteta Ejveri Brendidž.
U Jugoslaviji tačnije u Beogradu ideje kako zaustaviti "naci marš planetom" bile su radikalnije. Još od 1933. postojale su ideje o paralelnim, takozvanim narodnim olimpijskim igrama u Barseloni, koju su podržavale mnoge zemlje, a onda je Španiju zahvatio "nacizam". Otac modernih olimpijskih igara Pjer de Kuberten bio je star i bolestan, te se nije ni oglašavao. U beogradskoj "Politici" tada novinar Vladimir Dedijer, napisao je članak "Protiv duha iduće olimpijade" koje je svojim potpisima podržalo više od 100 aktivnih sportista. Među njima su bili tada popularni atletičar Dragoš Stevanović, te fudbaler Milutin Ivković Milutinac, a navodno je u nastanku teksta učešća imao i potonji komunistički prvak Ivo Lola Ribar.
- Bilo je glasova i o navodnoj otmici olimpijske baklje, ali se od te ideje odustalo pošto je doprla do ušiju policije - objašnjava Tamara Malešev. Sam Stevanović nije učestvovao na Igrama, Milutinac takođe, kao ni fudbalski tim Jugoslavije zbog neke druge afere.
Ivanovićev duh olimpizma
SPORTISTA Vane Ivanović u svom legatu ostavio je memoare, štampane 1976. U njima kaže da je od svoje desete oduševljen i opsednut olimpijskim igrama, te da se slaže sa tezom koju je izneo Ejveri Brandidž, da je olimpijski pokret religija dvadesetog veka jer u njemu nema nepravdi izazvanih klasom, rasom, poreklom ili bogatstvom, te da ga smatra najsnažnijim socijalnim pokretom na svetu.
Vane daje i vrlo konkretne zamerke i predloge kako bi olimpijske igre trebalo da izgledaju. On smatra da treba ukinuti sva svetska prvenstva za olimpijske sportove, intoniranje nacionalnih himni pri proglašenju pobednika i isticati samo olimpijsku zastavu tokom Igara. Sportisti bi bili u istim dresovima, bez nacionalnih obeležja, a nikakve ceremonije i rituali tokom otvaranja i zatvaranja Igara nisu potrebni. To bi bio pravi duh olimpizma, stav je Ivanovića.
Naša atletičarka i autorka knjige navodi da je kroz Jugoslaviju olimpijsku štafetu tada nosilo 575 sportista. Za Hitlerove Igre je prvi put organizovano i štafetno nošenje olimpijske baklje sa Olimpa, gde je ona upaljena pomoću uveličavajućeg stakla na grčkom suncu.
Štafeta je krenula 20. jula 1936. godine, a stigla je u Berlin 1. avgusta. Trasa je bila duga 3.075 kilometara, prolazila je kroz Grčku, Bugarsku, Kraljevinu Jugoslaviju, Mađarsku, Austriju, Čehoslovačku, te kroz Nemačku. Po pisanju tadašnje štampe, svuda je bila dočekivana sa oduševljenjem.