GDE JE ZAOSTAVŠTINA DIPLOMATE KOJI JE ZADUŽIO SRBIJU I ZAVIČAJ: Pod Leotarom blago cara pesnika

Ovim rečima iskrenog divljenja i dubokog poštovanja, govori istoričar Petar Milošević, kustos Muzeja Hercegovine u Trebinju. Jer, i priča o samom Muzeju i njegovim eksponatima, počinje od velikog pesnika, diplomate, Trebinjca koji nikada nije zaboravio rodni kraj.

Tridesetih godina 20. veka Dučić je izrazio želju da osnuje muzej u rodnom gradu. Zbog toga je u zemljama gde je službovao sakupljao reljefe, skulpture, umetničke slike iz raznih epoha i slao u Trebinje. Ipak, Muzej je osnovan tek 1952. kao Sreski zavičajni muzej Trebinje, sada je to Muzej Hercegovine.

- Jedan je od najvećih u BiH, sa stalnih sedam postavki i više od 1.500 kvadrata muzejskog prostora, od kojih 800 izložbenog. Depoi su toliko puni da bi mogli napuniti još jednu zgradu - ističe Milošević. - Na prvom spratu je Dučićeva stalna postavka, delimično otvorena. Tu su predmeti kamene plastike koje je kupovao u Italiji, kao veliki dobrotvor i ljubitelj umetnosti.

Kamenu plastiku čine originalni predmeti iz rimskog perioda, od 1. do 4. veka: delovi sarkofaga, reljefa, statua, skulptura, delovi fontane, česme. Poklonio je Trebinjcima spomenik Njegošu, 1934, prvi ikada igde postavljen, kao i spomenik borcima za slobodu od 1814. do 1918, koji je postavljen 1938. kad je pesnik poslednji put dolazio u Trebinje. Dučićev dar su i lavovi na ulasku u park, žardinjere ispred katoličke crkve i na ulasku u portu Sabornog hrama, bareljef posvećen Jeleni Anžujskoj na zidinama Starog grada, a uredio je i ceo park i fontanu u njemu.

- Iz Bara je poslao brod za Dubrovnik i luku Grž, pun stabala raznog drveća. Pošto je bio kum sa našim tadašnjim predsednikom opštine, Đorđem Tupanjaninom, blisko su sarađivali. Park je urađen uglavnom po Dučićevim nacrtima, imao je viziju kako Trebinje treba da se kulturno uzdigne - objašnjava Milošević. - U stalnoj postavci su i odlikovanja, diplomatska uniforma i deo kolekcije slika koje su došle iz Amerike posle Dučićeve smrti, šezdesetih godina. Bio je veliki mecena i nepoznatih umetnika, otkupljivao njihova dela i stvarao kolekciju. Tu je i Dučićev klavir češke proizvodnje, koji je kupio nameravajući da kad ode u penziju živi u Beogradu i kupi kuću na Banovom brdu. To se nije ostvarilo, umro je u SAD 1943... Inače, zanimljivo je i da kad je o datumu rođenja reč, pominju se tri godine: 1871, 1873, 1874. Po svim prilikama, tačna je ova poslednja: rođen je 15. februara na Sretenje, a upokojio se 7. aprila na Blagovesti. Taj dan obeležavamo kao početak Dučićevih večeri poezije koje traju sve do kraja oktobra.

Posle "susreta" sa Dučićem stepenice vode na drugi sprat i etnološko odeljenje, u kome su prikazani narodni život i običaji starih Hercegovaca s početka 20. veka. Prva pada u oči maketa prizemljuše, objekta od jedne prostorije koji se najčešće pokrivao slamom.

- Bila je to tipska kuća, a u njoj dva kamena kreveta sa strane i ognjište u sredini. Negovao se snažan kult vatre, ona se nikad nije gasila. Tokom zimskih meseci ukućani su se grejali, na njoj bi se spremali obroci, služila je i za osvetljenje - kaže Milošević. - Prozori su bili mali, bez stakala, pokriveni tkaninom. Na jednom krevetu spavao je domaćin kuće, stari đed, na drugom baba ili sin naslednik, kum kad dođe, putnik namernik. Deca su ležala najbliže vatri na prostrtoj slami, ostali ukućani po podu ili u drugim, pomoćnim objektima.

Stari Hercegovci najčešće su se bavili poljoprivredom, stočarstvom i zemljoradnjom. U Donjoj Hercegovini (oko Trebinja, Ljubinja, Popovog polja) zbog lagodnije klime uspevale su mediteranske kulture i duvan, a u Gornjoj (okolina Gacka, Nevesinja, Morina, prema Kalinoviku i Foči) bilo je više pašnjaka, pa su se ljudi posvećivali stočarstvu.

- Jedan od zanimljivih eksponata je primitivna košnica. Zove se dubovina, šuplja je unutra. Postojala su i mala vratašca, odozgo pokrivena. Na jesen bi domaćin skinuo poklopac i nožem isekao saće, dajući svakome po malo. Ono što ostane nije se bacalo: kad isisaju med, vosak se nije bacao. Sakupljao se na gomilu, otkuvao u kazanu, stavio pod presu koja bi od voska napravila "pogaču". Čuvala se do Zadušnica, Božića ili krsne slave, a onda sekla na tanke linije, topila i vajala u sveće. Dakle, ništa se nije bacalo: od pčele do sveće - ističe naš sagovornik.

Ipak, prva asocijacija na Hercegovinu i danas je nekada čuveni duvan. Rastao je u velikim listovima koji su se sušili i nizali, dok je država strogo kontrolisala proizvodnju i držala monopol.

- Svako je mogao da posadi duvan, s tim da kompletan prinos preda državi u otkupnim stanicama. Postojalo je pet-šest klasa, prva je bila najbolja, naravno. "Finansi" su procenjivali koliko će na jednoj njivi roditi duvana, samim tim biti i prinosa. Obilazili bi ga dok raste, ali su se seljaci dosetili pa su duvan sadili i na guvnima, okruglim njivama, gde ga je bilo nemoguće "prebrojati". Stizale su im visoke kazne za škiju, krijumčarenu robu. I sprave za rezanje duvana smatrale su se ilegalnim, a posedovanje "ličnog" duvana bilo je kažnjivo kao danas droga. Pričao mi je jedan stari profesor istorije da bi i pre Drugog svetskog rata, kad neko poviče "žandarmi", svi pobacali tabakere! Jer, i njih je bilo nedozvoljeno posedovati.