ISPLATI SE BITI PROFESOR U KINI: Aleksandar Đorđević (37), nastavnik iz Paraćina, već šest godina radi u školi u gradu Guangdžou

Kad je završio Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu, u njegovom rodnom gradu posao su na birou čekala 24 DIF-ovca. Aleksandar nije gubio vreme, pa danas već punih šest godina radi u internacionalnoj školi u Kini, u gradu Guangdžou sa 16 miliona stanovnika. Pre toga, pola godine bio je na recepciji hotela u Koreji, a još ranije više zima proveo je na skijalištima u Srbiji u Gorskoj službi spasavanja.

- Tokom leta posla na skijalištima nema, pa ne znam ni sam koliko sam kilometara kanala u Paraćinu iskopao. Iz tog perioda pamtim kao anegdotu da mi je jedna baka rekla: Eto, sinko, sad kopaš kanale jer nisi hteo da učiš školu! - priča Aleksandar, prisećajući se vremena pre nego što se zaposlio u dalekoj Kini.

A desilo se to sticajem okolnosti, kada se preko jedne aplikacije učlanio u grupu za traženje posla u ovoj zemlji. Da je prošao oba kruga onlajn selekcije u školi za koju je konkurisao saznao je dok je bio na Staroj planini. Potpisao je ugovor onlajn i dobio samo dve nedelje da nađe sebi zamenu u Gorskoj službi, spakuje se i kupi avionsku kartu za Guandžou.

- Bilo koji fakultet i diploma iz Srbije su priznati u Kini. Kad sam počeo da radim, tri meseca nisam skidao osmeh sa lica. Prvi stan iznajmila mi je škola na osam kilometara od radnog mesta, a sadašnji je vazdušnom linijom udaljen 150 metara. Ne volim da gubim vreme na prevoz, mada vam u Kini automobil ne treba. Cena jedne vožnje autobusom je oko 40 dinara, a metroom za 120-130 dinara možete sa kraj na kraj grada.

Naš sagovornik predaje fizičko deci od 7. do 9. razreda u školi sa četiri hiljade đaka. Kroz dva programa, kineski i internacionalni, deca se školuju od predškolskog uzrasta do završetka srednje škole. Đorđević sad radi u departmanu za strance i časove drži na engleskom.

- Kina je zemlja koja najviše investira u obrazovanje, pogotovu u privatnom sektoru. Zbog toga najbolje plate na svetu edukatori imaju baš u Kini. U mojoj školi imam mnogo kolega iz Amerike, Engleske, Španije, Francuske, Italije... Sistem obrazovanja je drugačiji, čas traje 35 ili 40 minuta. A što se tiče fizičkog, časovi su blokovski i obuhvataju ne samo vežbe, već i teorijsko znanje - otkriva Aleksandar.

Svoju novu pasiju, kaže, pronašao je za vreme pandemije korone, kad za vreme najstrožeg "zaključavanja" u Kini nije mogao da izlazi iz svog stambenog kvarta, ograđenog bodljikavom žicom. Kupio je teleskope i drugu opremu, te počeo da fotografiše zvezdano nebo i svemir. Kineska policija dva puta ga je skidala sa krova dvadesetospratnice u kojoj živi! U Kini je posle 21 sat zabranjeno da se bude na krovu, a on je jedino noću mogao da fotografiše.

- Pitali su me da li sam američki špijun, a kad sam im rekao da sam iz Srbije i šta na krovu radim, samo su me ljubazno pomerili odatle. Zbog rigoroznih pravila za vreme korone, inače, da nije bilo astrofotografije, morao bih da plaćam psihijatra - kroz smeh veli Aleksandar.

I, mada u školi radi devet sati dnevno, a jednom nedeljno čak 13 sati, ovo nije sve čime se ovaj zanimljivi čovek bavi. Završio je obuku za instruktora slobodnog ronjenja, trči, planinari, nadmeće se u obaranju ruku... Zarađuje dovoljno da živi komotno. Ipak...

- Moj plan je da se za oko godinu dana spakujem, uzmem svoje dve mačke pod mišku i vratim kući. Želja mi je da nastavim da radim u nekoj školi u Evropi. Imam već ponudu iz Italije. Ili ću da otvorim školu slobodnog ronjenja... Što da ne, mogućnosti su zaista beskonačne, kada se ima energija i volja.