GAZELINO VREME GODINE NE GAZE: Nekadašnja atletičarka Slobodanka Čolović sa Krfa gledala u pariske olimpijske krugove
NjENO atletsko vreme zauvek je stalo 1991. Rat je kao požar zahvatio rodni Osijek i morala je da ide. Otac Srbin, majka Hrvatica - zato! Tadašnji momak, a sada muž Milan Maričić (štoper u NK Osijek) takođe je imao "pogrešan" DNK.
FOTO: Privatna arhiva
- Nećemo o tome - rekla je Slobodanka Boba Čolović, "Gazela sa Drave", kada smo se sreli u Ričijevoj palati na Krfu u srpskoj knjižari, biblioteci i Književnom klubu početkom jula.
Čolovićevu smo pozvali prošle nedelje pošto je Britanka Kili Hodžkinson osvojila zlatnu medalju u trci na 800 metara na OI u Parizu sa vremenom 1:56,72 minuta. Naša "gazela" je u svoje vreme na 800 trčala 1.56.51 što je nikad oboren rekord na ovim prostorima.
- Hoćemo o tome - obradovala se Boba, a onda je prvo ispričala kako je Olimpijadu gledala sa Tamarom Malešev, sjajnom skakačicom udalj i uvis, koja je zbog rata devedesetih "odskočila" čak u Ameriku, udala se i živi bez svoje zemlje.
I dve plemkinje naše atletike gledale su što i svi mi "obični".
- Otvaranje je bilo šokantno. Bože sačuvaj i zato zatvaranje nisam htela ni da vidim. Kada sam ja nastupala u Seulu 1988. to je bila svetkovina, a ovo u Parizu je uvreda. I da sam trčala u Parizu sa vremenom kao u Koreji bila bih treća. U Seulu sam bila četvrta, najgore mesto u svetu sporta - sažeto je počela Čolovićeva.
Prema Bobi, Angelina Topić je imala najveći peh od srpskih predstavnika, ali veruje da će se medaljom okititi na sledećim Igrama. Dragutin Topić je Bobin drug iz reprezentacije i, kako kaže, poznajući Topa, zna da će ćerku u Los Anđelesu dovesti do postolja.
Ipak, za Bobu je Nole Đoković kralj svih pravih sportista. Kaže da je trenutak u kojem on ljubi krst posle četvrtfinala u Parizu više od zlatne medalje. Slobodanka sa ushićenjem priča kako se rukovala sa Novakom Đokovićem i malo joj je bilo žao što je nije prepoznao.
- Milan i ja smo šetali u blizini krfske luke, to je bilo pre Olimpijade u Londonu. Iznenada, Novak je sa Jelenom sišao sa svoje jahte. Prišli smo da ga pozdravimo i slikali se. Nisam htela da ga smaram sa mojom atletikom, ima Novak svoju misiju.
A atletska misija Slobodanke Čolović beše impresivna - ništa manje. Pobedila je čuvenu Jarmilu Kratohvilovu na 800 metara - što je bio šok svetskih razmera. A onda je na Olimpijadi 1988. bila iza istočnih Nemica Sigrun Vodars-Grau i Kristine Vahtel, kao i Kim Galager iz SAD.
- Ne bih da pričam o dopingu i istočnonemačkoj "školi" atletike. Svašta je o tome napisano i otkriveno, ali ja pre svega krivim sebe za četvrto mesto. Morala sam da uzmem medalju, ali se "skockalo" sve što ne treba - kaže Boba i nastavlja: - Ja sam nasledila Veru Nikolić. Godine 1987. sam oborila njen rekord. Sve moje trke su bila od 1:56 do 1:57 i pobeđivala sam... Iste godine u Budimpešti sam prvi put trčala sa svetskom rekorderkom Jarmilom Kratohvilovom i pobedila. To je bilo sedam dana pre Univerzijade u Zagrebu, kada sam postala svetska studentska prvakinja.
Krugovi Berlina
HVALILA se Čolovićeva kako je iz Amerike stigla poseta uoči Olimpijade. Tamara Malešev, koja je napisala knjigu "Krugovi Berlina 1936" donela joj je svoje upravo štampano delo o tome kako je reprezentacija Jugoslavije bila jedina koja nije pozdravila Hitlera uzdignute ruke.
- Moja drugarica je istraživala 10 godina Hitlerovu olimpijadu kao da je znala šta će biti režirano u Parizu. U njenoj knjizi su sudbine Vaneta Ivanovića, Jovana Mikića Spartaka, dr Veljka Narančića, Milana Stepišnika, Alekse Kovačević, Jaše Bakova, ljudi koji su prepoznali šta se svetu sprema. Takođe, ne prestajem da čitam ovih 150 knjiga u knjižari o sudbini Srba 1915-1918. Nama kao da je suđeno da stradamo.
Olimpijada u Seulu je bolna tačka "gazele" Slobodanke. Priča kako je sa trenerom Miljenkom Rakom izbrusila formu i mogla se zakleti da će biti na samom vrhu. A onda, pred odlazak na Olimpijske igre, trenera Miljenka skinuše sa spiska putnika.
- Uvek je toga bilo u vrhunskom sportu - objašnjava. - Kada bi se putovalo na neke egzotične destinacije, pojavljivali su se "civili" u delegaciji, a to su oni koji nemaju veze sa sportom. Išle su i ljubavnice i supruge, a mi sportisti smo očajavali. Da sam imala Miljenka da spremimo taktiku, ne bih pogrešila na stazi.
Naša Boba je u svoje vreme na 800 trčala 1:56.51, što je bolje od pobedničkog rezultata u Parizu
Čolovićeva je karijeru završila 1991. kad je počeo rat. Imala je 26 godina i nikad nijednu trku u SFRJ nije izgubila. Mogla je da trči još deset godina.
- Moj suprug Milan je bio kapiten NK Osijek i imao je menadžera iz Grčke. Otišli smo u Grčku jer je sklopio ugovor za prvoligaški fudbalski klub...
Seća se Boba i prve pobede i kako je nastala legenda o njoj koja je upisana u sve hronike atletike bivše države.
- Pobedila sam na školskoj trci na 600 metara u šestom razredu sa 12 godina. Željko Leskovac, tada atletski trener u Osijeku, čuo je za to i došao u školu sa pitanjem: "Mala, hoćeš da treniraš? Nama sutra u Zagrebu treba trkačica na 1.500 a nemamo je! Treba nam jedan bod, a ti budi zadnja". Ja sam Željku rekla da pita mog tatu Nedeljka, jer ja nisam ni znala šta je atletika.
I dan kasnije, Čolovićeva je našla u Zagrebu da trči 1.500 metara na seniorskom Prvenstvu Hrvatske.
- Krenula je trka i ja sam počela da vodim. Do kraja sam vodila i pobedila. Nikad pre toga nisam imala nijedan trening, a to je bila 1977. godina - seća se naša sagovornica.
Sa 15 godina postala je šampionka Jugoslavije i postavila je rekorde SFRJ koji nikad nisu oboreni.
I mada rekosmo ranije da "nećemo o tome", interesovalo nas je kako joj je u Srpskoj knjižari nadomak Srpske kuće i kad je ona "prešla Albaniju" .
- Ja ovde radim, dočekujem naše ljude, a suprug trenira srpski fudbalski klub na Krfu... Naši ljudi dolaze i meni je dosta taj "dah" bivše zemlje. U Osijek idem ponekad, majka mi je umrla sad u februaru... Ljude delim na one koji to jesu i neljude - zaključuje Čolovićeva.