DAN KADA JE PILOT PRESTAO DA SE SMEJE: Sećanje na spasavanje vazduhoplovca JNA Žarka Maksimovića iz jadranskog mora 1991.

Potpukovnik Maksa verovatno je jedini pilot koga je iz uzburkanog mora, na sajli, pod vatrom "flakova", izvlačio prvi komšija, Nenad Stojić - Surovi.
I Žarko Maksimović ima zaista jedinstvenu sudbinu: zbog njega je tog petka 14. novembra 1991. otkazana pokazna vežba spasavanja oborenog pilota na aerodromu Ortješ u Mostaru a tim 63. padobranske Nenada Kuzmanovića pokazao je šta zna u pravoj spasilačkoj misiji u Bračkom kanalu.

"Maksinom srećom" par dana ranije završen je trening prve Službe za traganje i spasavanje pilota JNA i bilo je predviđeno da rezultate obuke prvo prikažu na aerodromu.

A kada su spasioci sleteli tog dana nazad sa promrzlim pilotom Maksom u Mostar, čekalo ih je stotine oduševljenih vazduhoplovaca, mada nisu svojim očima gledali uvežbanost kolega.

"Spasavanje kapetana Makse" 1991. nisu zabeležili ni internet pretraživači. Jednom godišnje, priča se obnavlja uvek kada se okupe nekadašnji piloti 30. klase Akademije JNA u Zadru. Njih ima preko 60 iz cele bivše SFRJ.

Iz Niša tada dođe i pukovnik Kuzma, čuvena "nebeska vidra" i Maksin spasilac.

- Tri para aviona G2 sa mostarskog aerodroma uzletelo je na zadatke tog jutra. Dva para su imala demonstrativne letove. Ja sam vodio vazduhoplove na borbeni zadatak neutralisanja zaostalih instalacija JNA na Braču koji je pao pod kontrolu hrvatskog Zbora narodne garde. Odmah po poletanju "zaronili smo"na nekoliko desetina metara nad zemljom i nema šanse da su Hrvati mogli da nas osmotre. Neko je javio, "avaks" ili neko od izdajnika - počinje ispovest pilot Maksimović.

Dva bombardera JNA uletela su baražnu vatru nad ostrvom pre nego su natkrlili tajno podmorničko sklonište. Oba su izbacila bombe, a jedan avion se zapalio.

- To vam je isto kao u filmu, bar ja sam tako doživeo. Ulećete u vatrenu zavesu i pogotke u avion nisam registrovao ali se kabina namah napunila dimom. Odbacio sam kabinu ali bilo je još više dima oko mene. U magnovenju sam povukao katapult i kada sam padao, kupola padobrana se okrenula tako da sam gledao kako mi se avion obrušava u more. Kao da smo u istom trenutku dodirnuli vodu...

Oko 50 minuta kapetan prve klase Maksa je bio u novembarskoj vodi. Prvih pola sata, kako svedoči, mislio je i na ajkule, pa je na kraju odbacio i "tu glupost". Hladnoću je savladavao pokušavajući da doduva prsluk koji je "puštao", trudeći se da ne izgubi nijedan deo opreme. Kada mu je u uzburkanom moru odbegla "titovka", i nju je uhvatio i spakovao u džep letačkog kombinezona.

- Moj pratilac je video da sam oboren i dojavio je Mostaru. Dva naša aviona su me nakon toga nadletela ali me nisu videli. Za njima se pojavio helikopter, ali nisam znao čiji je, pošto je i druga strana imala te letelice. Tek u drugom naletu MI-8, desetak minuta kasnije, shvatio sam da su moji - nastavlja naš sagovornik.

Priseća se dalje da, iako je helikopter JNA imao kurs pravo na pilota, MI-8 nije pokazivao znake da ga je i osmotrio. Pucao je Maksa i signalnim raketama i to pravo preko kabine MI-8 ali je posada izgleda gledala vodu. Videli su ga tek u zaokretu, verovatno na krajnjem dometu oka.

- I ne dao vam Bog da vas helikopter vadi iz vode - priča dalje "srećković Maksa". - Dok lebdi iznad vas, sve dok ne dođete pod rotor, vazduha nema nigde. Hoće ovaj da me spasi ili udavi - pitao sam se dok nisam video uže i čoveka kako se spušta. Druga sajla, namenjena meni, njihala se pod rotorom i na buri pa sam je uhvatio tek posle nekoliko pokušaja. Tek kada sam sajlu dograbio i spakovao se u gurtne za dizanje, shvatio sam da me vadi komšija iz zgrade Stojić - Surovi. Živeo komšiluk - ne znam da li sam to i rekao...

I nije bilo Maksi čudno što je u MI-8 pored 20-tak do zuba naoružanih mrkih padobranaca video i ženu... Bio je priseban i kada je počeo da se trese kao "uključen u struju" dok su ga presvlačili i uvijali u ćebad. Ni cigaretu nije uspeo da prinese usnama jer su se ruke tresle, ali je zato hitro ustao kada je čuo da nešto "dobuje" po letelici.

- Probijem se energično kroz "padobransku gužvu" do kabine kod pilota Milana Mićića Talijana i Gorana Krnete, kad oni - "hladni". Vičem: "Je l' nas to gađaju", a oni pokazuju zavesicu na prednjem staklu koju su pustili da udara po bočnom. "Aman", pomislim, i tako smo i sleteli.

Doček Žarka Maksimovića na aerodromskoj pisti beše nešto najsvečanije u Mostaru tokom ratnih devedesetih godina. Svi piloti i tehničari poklonili su se do zemlje i Kuzminoj ekipi i spasenom pilotu. Ali, priča iz Mostara ima i drugu stranu.

- Dan pre 14. novembra 1991. komandant pilota Živorad Ninković vanredno je dobio čin pukovnika i naravno slavili smo sa njim i to je bila prilika da mu raportiram da smo završili obuku timova za traganje i spasavanje koja je trajala 30 dana - seća se Kuzmanović. Umesto da demonstriramo rad na aerodromu to jutro dobili smo borbenu uzbunu. Prethodno je planirano da deo Spasilačke ekipe prebaziramo na Vis.
Spasioci u MI-8 su poleteli sa zakašnjenjem sa Ortiješa. Ljudi koji su bili zaduženi da opreme helikopter naoružanjem i opremom nisu to uradili, a Kuzma nije hteo da leti bez toga. Kad se MI-8 našao u Hvarskom kanalu, dobili su informaciju da je G2 pao na Splitskim vratima - između Šolte i Brača.

- Stigavši na procenjeno mesto, i po nama je krenula vatra sa Brača ali su nas Hrvati "prebacivali". Očigledno nisu mogli da koriguju elevaciju cevi. Shvatili smo da moramo da ih neutrališemo i naredio sam da se vratimo nad naš razarač "Split" koji je dežurao u dometu Brača. Spustio sam se užetom na palubu broda i kapetanu rekao da dejstvuje jer su imali i čime i znali su koordinate. Mi smo se digli na 5.000 metara i čekali - seća se Kuzmanović.

Shvatili su padobranci ubrzo da razarač "Split" neće pucati. Izdaja ili ne? Usledilo je naređenje "Moramo" i srećom da su videli Maksu. Iznad njih je gorelo nebo od protivavionskih "flakova" dok su izvlačili pilota iz mora.

- Kada smo sleteli, čim smo dotakli pistu i pre nego što su nas "nosili na ramenima" setio sam se žene koju smo nepredviđeno vodili u misiju. Trebalo je da ode do Visa da se pridruži mužu oficiru, tako je dogovoreno dan ranije. Došla je po dogovoru na aerodrom i ušla u letelicu i u toj gunguli sa uzbunom ostala helikopteru. Nje sam postao svestan tek pošto sam prvo pitao, a onda naredio: Moramo! I ona je tad klimnula glavom, kao svih 20 mojih padobranaca i tri pilota helikoptera - seća se svega i danas Kuzma.

- Moram da kažem, mnogo manje pilota JNA je izdalo zakletvu nego što se priča, i to znam po svojoj 30. klasi. Verujte, moji "klasići" - Hrvati, Muslimani, Makedonci, Slovenci, Crnogorci - jedva čekaju da se okupimo u Beogradu i sramota ih je što ne mogu da nas ugoste u njihovim sredinama jer tamo za nas Srbe nije bezbedno - veli Maksa.

A kada je u pitanju sećanje na ono vreme, Maksimović otkriva da se od posledica obaranja lečio 60 dana u Beogradu i vratio se u Mostar na Službu na tornju. Po povlačenju iz Mostara 1992. prešao je u Transportnu avijaciju i postao je jedan od "najtraženijih" pilota na JAK-u kojima su vožene državne delegacije. U penziji je od 2006.

- Svi imamo posledice iz devedesetih godina. Ja sam posle obaranja prestao da se smejem i zbijam šale - veli Maksa.