KAKO DANAS ŽIVE SRBI U PETRINJI? Zakon im daje sva prava, ali život to demantuje

Iako je sada u takvom "ruhu", više obavijena najlonima nego otvorena za oko prolaznika, ne možemo se oteti utisku da je Petrinja lepa, lepo uređena varoš. Razgovor o njenoj lepoti neizbežno vodi u istoriju, koja nedvosmisleno kaže da su izgradnji i napretku ovog grada umnogome doprineli i Srbi.

A, ima li ih i gde su danas u ovom gradu posle genocida koji su nad našim narodom u ime zloglasne NDH počinile ustaše u Drugom svetskom ratu i pogroma koji su njihovi istomišljenici sproveli 1995. u zločinačkoj akciji hrvatske vojske i policije potpomognute snagama NATO?

Na popisu stanovništva 1991, uoči nesrećnog građanskog rata i raspada SFRJ, u samoj Petrinji bilo je 18.706 stanovnika, Srba je bilo 8.445, a Hrvata 7.662. Posle nešto više od tri decenije, ukupan broj stanovnika u gradu smanjio se za 35 odsto, a Srba još više pa ih je danas svega oko pet odsto u celoj opštini. Okupljaju se oko aktivnosti Srpskog narodnog vijeća (SNV) i petrinjskog pododbora Srpskog kulturnog društva "Prosvjeta" na čijem čelu je Mara Vilus, energična, uporna, mudra žena koja nas je primila u Petrinji u svom dvorištu ispred kontejnera u kojim su živeli posle zemljotresa. Sa njom je bio i njen suprug Duško i jedna od članica društva Maša Dujić.

- Došli ste mi baš u danu kada su majstori izlili ploču za našu novu kuću i znajte da ste uveličali našu radost - rekla nam je Mara uz osmeh. - A, "Prosvjeta" je u Petrinji posle zemljotresa ostala bez prostora. Od osnivanja našeg pododbora 2001, imali smo ga na više mesta: ovde u poslovnom prostoru moje kuće, u Moštanici u Društvenom domu gde smo okupljali mušku i žensku izvornu pevačku grupu, tamburaše, folkloraše svih uzrasta... Imali smo nekada i po 90 članova, a sada nas je 25. Deca rastu i odlaze na dalje školovanje, mladi se sele u druge gradove i države, stariji su već mnogi preminuli ili im zdravlje ne dozvoljava da nastave aktivnosti u "Prosvjeti"...

Priča nam da su izvorne grupe koje su pevale ojkače bile posebno aktivne:

- Održali smo četiri festivala "Ojkače", a posle se dogodila korona pa potres i onda je stalo, jer se dom u kojem se održava još obnavlja. Za organizaciju tog festivala dobijali smo i sredstva od Saveta za nacionalne manjine Hrvatske, ali samo održavanje nije prošlo bez problema sa braniteljskim udruženjima. Pošto je bio u Hrvatskom domu, u glavnoj koncertnoj dvorani, ti branitelji su hteli da festival prebacimo u sela, tvrdeći da u Petrinji nikada nije bilo pevanja ojkače ili kako oni zovu ojkanje. Bili smo uporni, nismo dozvolili da nas ometu iako su svašta pokušavali i radili.

- Doživela sam da se opet u Petrinji odsvira himna "Bože pravde". Da sam bila manje zainteresovana to se ne bi desilo, ali mene je vukla želja, kad imaju pravo sve druge manjine imamo i mi. Srećna sam da sam to uspela, duša mi je puna.

Pitamo je kako je danas biti Srbin u Petrinji, u Hrvatskoj?

- Još morate na nekim mestima da se stišate, ne možete reći sve što imate pravo po zakonu. Zakon o pravima nacionalnih manjina ima jako lep tekst i jako lepa prava i za nas, ali u stvarnosti mi to ne možemo sprovoditi. Na, primer, sada kada završim kuću iako želim, ja na rogove, na krov, ne mogu staviti srpsku zastavu, čak ni uz hrvatsku. Imala bih problema - odgovara Mara.

Iako ima teška i gorka iskustva, iako su izbeglištvo i rat nju i supruga odvojili od dece (sin Nebojša joj živi u Sirogojnu, a ćerka Dušana u Australiji), Mara veruje u dobro u ljudima, veruje u bolje odnose sa sugrađanima Hrvatima:

- Samo treba uključiti dobre ljude i sa njima razgovarati da oni deluju na te koji su malo ekstremni, jer verujemo da bi se tako oni malo smirili, da ne bi pravili probleme.

Sve Srbe u Petrinji je, veli, obradovala vest da će se graditi Srpski kulturni centar.

- U centru grada pored naše Crkve Svetog Spiridona je kupljeno zemljište. Kada se izgradi Centar, očekujemo da će u njemu pored svih ostalih srpskih institucija biti i prostorije "Prosvjete". I dvorana gde bi bila biblioteka. U arhivi imamo mnogo knjiga koje su sada u kutijama i "putovale" su po celoj Baniji i Kordunu da bismo ih sačuvali posle potresa... Želimo da se koriste. Jer, kada smo se posle "Oluje" vratili iz Srbije, iz Aranđelovca, 8. juna 1999, ubrzo sam počela da ih sakupljam. Sisačka gimnazija je tada izbacivala sve knjige srpskih autora i pisane ćirilicom. Kamiončićem smo otišli po njih, žena koja je tamo radila shvatila je da je to nečasno pa nam ih je sve lepo popisala i spakovala. Slično je bilo i u zagrebačkoj biblioteci... Sve je to sad kutija na kutiju...