GLINA JOŠ NEMA DOSTOJNO OBELEŽJE ZA ŽRTVE USTAŠKOG POKOLJA U CRKVI: Spomen-dom koji je septembra 1995. preimenovan, još nosi ime Hrvatski

 U dva jeziva pokolja u ovoj banijskoj varoši, najpre su u noći između 12. i 13. maja svirepo ubijeni gotovo svi glinski muškarci Srbi - njih oko 400 starijih od 16 godina, a dva i po meseca kasnije u glinskoj pravoslavnoj crkvi, izmasakrirano je i zaklano najmanje 1.764 naših sunarodnika dovedenih iz obližnjih sela i uglavnom iz opština Topusko i Vrginmost. Pokolj u glinskoj crkvi je najmasovniji zločin ustaških koljača nad Srbima izvan sistema koncentracionih logora Gospić - Jadovno-Pag i logora Jasenovac.

Komemoraciji koju su organizovali Srpsko narodno vijeće (SNV) i Antifašistička liga Hrvatske (ALH), uz potomke žrtava prisustvovali su i specijalni izaslanik predsednika Srbije za rešavanje pitanja nestalih sa Hrvatskom Veran Matić, predstavnici ambasade Srbije u Zagrebu, ambasador Austrije u Hrvatskoj Jozef Markus Vuketić i građani koji su došli da odaju počast zverski umorenim Srbima od ustaša koje je predvodio Mirko Puk, poznati glinski advokat i ministar u vladi Ante Pavelića.

Prisutnima se najpre obratila Vesna Teršelič, predsednik ALH:

- Javnost je tek nedavno saznala da je u Zagrebu trebalo da se održi izložba Muzeja holokausta iz Vašingtona i hrvatskoh institucija. Međutim izložba nije održana jer je hrvatska strana u koordinaciji Ministarstva kulture i medija odbacila svaku mogućnost da se genocid u NDH poveže sa Srbima, američke institucije nisu pristale na to i izložba nije održana.

Predsenik SNV Milorad Pupovac podsetio je da je Spomen-dom u Glini, izgrađen 1969, od septembra 1995. preimenovan u Hrvatski dom, ali da u registru Ministarstva kulture Hrvatske ima status Memorijalnog centra stradanja civilnih žrtava u parohijskoj Crkvi rođenja presvete Bogorodice u Glini, međutim to ne piše na samom Domu, niti se igde može videti da je reč o takvom memorijalnom mestu.

Veran Matić je kazao da su se u Glini i na Baniji dogodili zločini prema srpskim civilima sa namerom potpunog potiranja naroda i da se to događalo i u bogomoljama:

- Crkve koje su predviđene da budu mesta zaštite, utehe, molitve, pretvarana su u stratišta, upravo da bi se sva nada i vera u Boga izbavitelja, u potpunosti za jedan narod uništila zauvek.

Među prisutnima je bio i Milan Vrga, čija su dvojica pradedova umorena u glinskoj crkvi:

- Moji pradedovi Miloš Vrga i Petar Linta pozvani su u crkvu da se razgovara o pokrstu, rečeno im je da ih niko neće dirati, da neće imati problema, ali nisu se nikad vratili. Nad njima i nad ostalim žrtvama NDH je izvršila težak zločin - rekao nam je Vrga.

I Milanu Janjaninu ubijen je deda:

- Ustaše su došle u naše selo Gornja Bačuga da ga traže, ali on se bio sakrio. Babi su rekli da mu prenese da dođe u Glinu jer mu je tako poručio njegov pobratim Hrvat, ali to nije bila istina, što su ukućani saznali, ali je bilo kasno. Nikad ga više nisu videli.

Krvave ustaške pirove u Glini preživela su samo dvojica Srba - Nikola Nikica Samardžija i Ljuban Jednak. Njihova svedočenja o majskom i o pokolju u glinskoj crkvi zabeležila je tadašnja Zemaljska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Hrvatske, ali je originalno Samardžijino, gusto kucano na dve strane pronađeno pre desetak godina u Hrvatskom državnom arhivu u Zagrebu, kutija 228, br. 9650, o čemu je pisao istoričar dr Igor Mrkalj.

Govorio je Nikola Komisiji 1945, da su žrtve najpre bile zatočene u Kotarskom zatvoru u Glini, odakle su u noći između 12. i 13 maja, prevožene kamionima u obližnje selo Prekopa, gde su vršene masovne likvidacije nad rovom dugom 40, a širokom 12 metara. Ispričao je i da je od trenutka kada su ih prebijene i izmrcvarene terali da se popnu u kamione smrti, znao kuda kreću i sebi je govorio: "Ja se moram spasti". I uspeo je. Odupro se ustaškim čuvarima i skočio u reku Glinu. U poteri je ranjen je u ruku i nogu, ali je nastavio da se skriva i beži. Iako iscrpljen domogao se Majskih Poljana, gde mu je pružena pomoć. Ustaše su mu bile na tragu, pa se preko Korduna domogao Beograda, nabavivši propusnicu na lažno ime. Ubrzo su mu se pridružili supruga i deca. Ipak, na savet prijatelja 1943. prešao je u Bogatić, a godinu kasnije se vratio u Beograd kada je grad oslobođen.

Posle rata želeo je da se vrati u Glinu, ali supruga nije htela. U rodni grad došao je još samo dva puta: na poziv Zemaljske komisije 15. juna 1945. kada je dao iskaz o svom hapšenju, zatvaranju i begu, i 12. maja 1946, povodom petogodišnjice zločina nad Srbima u glinskoj crkvi, kada je u Prekopi služen pomen nad grobovima nevinih žrtava. Tom prilikom je, kako je ostalo u sećanju starijih Glinjana, okupljenim porodicama žrtava ispričao ono što je kao živi svedok te strašne noći video i doživeo. Žrtve majskog pokolja ekshumirane su potkraj 1947. i sahranjene u zajedničkoj spomen-kosturnici na pravoslavnom groblju u Glini.

Po povratku u Beograd, Nikola je radio u Zanatskoj zadruzi na Kosančićevom vencu, sve dok 1955. nije dobio dozvolu da otvori svoju radnju u Ulici Zmaja od Noćaja. Preminuo je iznenada u 61. godini, septembra 1969, a sahranjen je na Topčiderskom groblju.

Ljuban Jednak je ostao u Glini, u kući nedaleko od crkve u kojoj je 1941. preživeo sve strahote od ustaških koljača. Kao nosiocu Partizanske spomenice i jedinom preživelom u masakru, posle rata predlagano mu je da živi u Zagrebu ili Beogradu, a dijaspora mu je nudila da se preseli u Ameriku, ali on je želeo da bude u Glini.

- Živeo je mirno danju, iako je decenijama imao teške noćne more, čiji smo bili svedoci - ispričala je ranije za "Novosti" Dušanka Zorić, ćerka Ljubana Jednaka. - Nikoga nije mrzeo, bio je ponosan i živeo je za svoju decu i unučad. Pola veka kasnije, 26. juna 1991, pripadnici hrvatske paravojske su u najžešćim borbama oko policijske stanice u Glini, najviše pucali na kuću Ljubana Jednaka. Znali su da je to kuća jedinog svedoka ustaške svireposti u glinskoj crkvi 1941. Čak su i izrešetali i njegovu belu košulju koja je stajala u ormaru.

Ljuban je preminuo u Beogradu, 5. maja 1997, gotovo bez igde ičega. Bio je prognanik u koloni koja je u zloglasnoj "Oluji" krenula put Srbije, uveče 4. avgusta 1995. A, samo četiri dana pre nego što će se naći u toj koloni stradalnika, Ljuban je u Glini primio Orden Svetog Save prvog reda koji mu je uručio patrijarh Pavle. Tom prilikom tadašnji poglavar SPC je Ljubana poljubio u ruku. Ljuban Jednak, kojeg su ustaše klale 1941, a njihovi istomišljenici prognali 1995, simbol je stradanja Srba u Hrvatskoj tokom 20. veka.