LANE STAKLO "ŠARA" I U 91. GODINI: Graver Milan Stefanović, iz okoline Paraćina, još neumoran i posvećen svom zanatu

To ne bi bilo iznenađenje da nije krštenice koja kaže da za dva meseca Lane puni 91 godinu! Bez obzira na to što je načeo desetu deceniju života, ovaj majstor svog zanata još ima preciznu ruku i dobro oko. To je razlog što mu staklo nikad ne pukne kada njegovu nežnu površinu prisloni na cajg.

Majstori ovog zanata se međusobno dobro poznaju, pa se zna da je Lane najstariji znalac "šaranja stakla" u Srbiji, dok mu je na Balkanu, kako tvrdi, "pandan" jedan kolega iz Sarajeva.

Stvaralačku energiju iz fabrike, iz koje je otišao pre više od četiri decenije, samo je preselio u radionicu kod kuće. Pod njegovim cajgom se tako rađaju ne samo potpuno nove čaše i flaše, već i neverovatni predmeti poput graviranih ogledala, muzičkih instrumenata, satova, staklenih "slika"....

- Čak i kada bih želeo da prestanem da skoro svakog dana sedam za mašinu, ne bih mogao to sebi do dozvolim jer me posao stalno vuče. Javljaju mi se i sugrađani koji žele da uče. Kod mene za nekoliko meseci mogu da steknu znanje kako se gravira ručno, a oni potom primenjuju i kompjuterske tehnologije, kojih je sve više - priča nam vispreni Stefanović.

Glavica, njegovo rodno selo tik uz staklaru, izrodila je mnogo gravera, ali se Stefanovići ipak smatraju perjanicom. Milan je druga generacija. Otac Aleksandar bio je sjajan graver u vreme između dva svetska rata. Kada ga je prvi put odveo u fabriku i rekao mu da obuče plavu staklarsku bluzu, imao je samo 13 godina. Nešto kasnije, Milan je bio đak prve generacije Graverske škole, a kako je imao raskošni talenat, za kratko vreme pokupio je sve tajne od starog majstora Papiša, koji je baš njega odabrao da ga uči.

- U Staklari je svojevremeno u smeni bilo pedesetak gravera. Ja sam bio smenovođa. Kao što su mene učili, tako sam i sam kasnije obučio desetak generacija pre nego što sam rekao zbogom fabrici i otišao u penziju. Bilo je to 1983. Imao sam tada 50 godina, a 35 godina staža, pa je razumljivo što sam nastavio i u penziji da radim ono što najbolje umem. A obučio sam i svog jedinca, Nebojšu, da gravira ikone na staklu. Tako je on sad ikonopisac, treća graverska generacija Stefanovića - priča nam Lane.

Za gotovo 80 godina "staklopisanja" nema dezena i motiva koje Lane nije isprobao. Ima ih više od hiljadu. Ipak, srcu su mu najprivlačniji priroda, lovački motivi, cveće, grožđe, različiti muzički instrumenti, prvenstveno tamburica i harmonika. U Pomoravlju skoro da nema harmonikaša kome naš sagovornik nije izgravirao ime na instrumentu. Radio je i srpske grbove na različitim predmetima, njegove kreacije bili su pokloni koji su se darivali gostima na manifestacijama...

Od više desetina hiljada predmeta kojima je svojim majstorstvom udahnuo dušu, naš sagovornik ipak izdvaja rad za finski brod "Izabela". Staklo je bilo površine dva kvadrata, a najveći izazov bilo je graviranje za brodsku kockarnicu. Bila je to porudžbina Udruženja likovnih umetnika Hrvatske koje je bilo posrednik u ovom poslu.

Ni danas nema komada stakla: čaše, flaše, vaze ili najobičnog ravnog... koji mirne ruke Milana Stefanovića ne mogu na cajgu da obrade. Graviranje za njega sada je više hobi nego posao, ali od stakla ne odustaje. Kao ni od muzike - jer je Lane poznat kao odličan svirač i pevač.

- U porodičnoj kući sada živim sam, ali uveče okupim prijatelje, sviramo i pevamo. Sviram i u penzionerskom klubu, pevam u horu. Čovek je živ dok je aktivan i dok mu je dan ispunjen, dok ima planove u glavi. A možda su baš taj moj zanat i želja za druženjem tajna moje dugovečnosti - zaključuje Lane.