JOŠ UDARA MAJSTOR BORIN ČEKIĆ: Autentična kovačnica iz sredine prošlog veka sačuvana u domaćinstvu Radovanovića u Popovcu kod Paraćina

Nema šta sve majstor Bora nije radio sa gvožđem. "Obuvao" je točkove šinskim kolima, pravio gvozdene ograde. Danas, njegova kovačnica u Popovcu još postoji u autentičnom izdanju, a čuva je mlađi deo porodice Radovanović. Zapravo Radovanovići je čuvaju, a Milovanovići - koriste, kroz smeh objašnjavaju naši domaćini, budući da kovačko znanje nije nasledio Borin sin Miroslav već ga je u kuću vratio njegov zet Vlada.

- Prvi kovač u selu bio je moj pokojni stric, pa odmah zatim moj otac Borivoje Radovanović. Majstorsko zvanje stekao je 1954. godine, pre toga učio je za kovača u Paraćinu. Bio je šegrt, radio je uglavnom poklepicu za sekire i kod gazde i kod kuće. Kad je taj njegov majstor umro, otac je otkupio alat od njegove porodice i preselio radnju ovde, u svoje domaćinstvo. Napravio je radionicu, kovačnicu koju smo mi kasnije renovirali, ali su ostali svi autentični alati iz tog vremena. Bora je nažalost rano umro, sa svega 68 godina - priča njegov sin Miroslav (70), prisećajući se kako je nekada posla za kovača bilo mnogo.

Otkriva nam da im je subotom i nedeljom dvorište bilo puno konja koje su meštani iz Popovca i drugih sela dovodili na potkivanje. Da ne bi bilo gužve, Bora je potkivanje zakazivao.

- Kao dete sam okretao ventilator, "duvao" vatru, dok su otac i majka Anđelka iskivali ploče. Otac je koristio najviše drveni ugalj koji smo sami pravili u Sisevcu. Donosili smo i rtanjski, kameni. Tim ugljem je razgrevao gvožđe koje je potom obrađivao, a gvožđe se kupovalo na meru. Potkovice je, inače, pravio uvek četvrtkom i petkom, a potkivao vikendom. Najviše konja bilo je u Batincu, svako domaćinstvo imalo je najmanje par. Pre podne otac je radio u cementari, a popodne u kovačnici. Fabrika je tad imala tri kovača, a posla je bilo previše oko mašina. Popravljao je i sve što treba u seoskoj školi, ali to nije naplaćivao. Radio je još i za vojsku i policiju, održavao privremene zatvorske ćelije u Paraćinu - seća se Miroslav.

Mada je odrastao pored kovačnice, Miroslav se nije previše interesovao da nastavi očev posao. Radio je u fabrici i bavio se poljoprivredom. Tradiciju majstor Borivoja, danas baštini Vladan, Miroslavljev zet, suprug kćerke Mirjane koja je, posle udaje, sa mužem ostala u roditeljskom domaćinstvu. Vladan je zaposlen u poznatoj privatnoj firmi ali mu majstorisanje ide izvanredno od ruke. Tast veli da se on razume u bravariju i mehaniku iako je bio samouk. Sve zna da napravi za kuću i kome šta treba u komšiluku. Očas posla u kovačnici naoštri noževe, motiku, popravi neku poljoprivrednu alatku... 

A po rečima nastavljača starog zanata, Vlade Milovanovića, u kovačnicu je prvi put ušao kad je došao kod Radovanovića na miraz.

- Porodica je sačuvala sve autentične alate, mada se danas rad u radionici uglavnom svede na varenje i brušenje, manje na kovanje. Ranije se sve radilo ručno, sad je na struju. Sve se kupuje gotovo, tako da stari kovački zanat izumire. Uglavnom koristim bušilicu, ovu veliku, i brusilicu. Ali, svi želimo da kovačnica ostane iznutra kakva je bila u deda Borino vreme, da čuva uspomenu i duh tog davno prošlog doba.