DEDA ĐORĐU BISTA NA ZEJTINLIKU: Čuveni čuvar srpskog vojničkog groblja u Solunu, dobiće obeležje na godišnjicu smrti (FOTO)
NA prvu godišnjicu smrti Đorđa Mihailovića (1928-2023), čuvenog deda Đorđa, čuvara Zejtinlika, 2. jula na srpskom vojničkom groblju u Solunu biće postavljena njegova bista!
Foto: I. Marinković
Ovaj događaj će se održati na groblju koje je godinama bilo mesto gde je deda Đorđe, poznat po svojoj predanosti i ljubavi prema srpskim ratnicima, dočekivao i ispraćao posetioce.
Bista, dar livnice "Jeremić", delo je vajara Ljubomira Lackovića i predstavlja trajnu počast čoveku koji je gotovo čitav svoj život posvetio očuvanju sećanja na heroje iz Prvog svetskog rata. Bio je simbol poštovanja prema precima, decenijama je brinuo o Zejtinliku, večnom domu više od 7.000 srpskih vojnika.
- Deda Đorđa sam upoznao pre nekoliko godina, tokom jedne od poseta Zejtinliku - kaže nam vajar Lacković. - Njegova skromnost, mudrost i beskrajna ljubav prema tom mestu duboko su me dirnuli. Zato je rad na njegovoj bisti za mene bio ne samo profesionalni izazov, već i emotivna obaveza da prenesem njegovu posvećenost i energiju u bronzu. Čuveni francuski vajar Ogist Roden je govorio da je za dobro vajarsko delo važno ne samo da liči spolja, već da umetnik mora da "uhvati" dušu onoga koga vaja.
Na leđima deda Đorđa, Lacković je uradio reljef Zejtinlika na kome dominira lik arhanđela Mihaila. Privatna arhiva
- Hteo sam da spojim arhitekturu Zejtinlika, gde se nalazi i mozaik arhanđelu Mihailu, sa deda Đorđem - ističe Lacković. - Nisam dugo vajao u glini, uglavnom radim u metalu. Malo sam se pomučio, ali sam zadovoljan svojim delom.
Očekuje se da će se na ceremoniji postavljanja biste okupiti veliki broj onih koji će doći da odaju počast čoveku čije je ime postalo neodvojivo od Zejtinlika.
- Želeli smo da na neki način doprinesemo očuvanju sećanja na deda Đorđa - rekao nam je Slobodan Jeremić, koji je u livnici nastavio stopama oca, dede, pradede. - On je simbol hrabrosti, posvećenosti i ljubavi prema otadžbini i smatramo da je postavljanje njegove biste na Zejtinliku primer kako sećanje na heroje može i treba da se čuva. Mihailović nije bio samo čuvar groblja, već živa veza između prošlosti i sadašnjosti, most između generacija. Njegova životna priča govori o ljubavi, poštovanju i posvećenosti prema onima koji su dali svoje živote za slobodu. Verujemo da će bista stajati kao simbol večne prisutnosti deda Đorđa na Zejtinliku.
Porodična tradicija
PRVI čuvar groblja bio je Đorđev deda, solunski dobrovoljac Savo Mihailović, Srbin iz Grblja. Savo je sakupio svoje mrtve drugove i saborce, a potom ih je čuvao do svoje smrti 1928. godine. Sahranjen je i on na Zejtinliku. Njega je nasledio Đorđev otac, Đuro, koji je tokom Drugog svetskog rata sačuvao groblje i njegove relikvije. Kad je Đuro umro 1961. godine sahranjen je uz svog oca na Zejtinliku, a dužnost čuvara groblja pripala je tada Đorđu.
Više od pola veka Đorđe Mihailović dočekivao je i ispraćao potomke srpskih ratnika stradalih na Solunskom frontu u Prvom svetskom ratu, istoričare i turiste. Čuvanje vojničkog groblja za njega nije bilo samo fizički posao već i, kako je govorio, moralna i duhovna obaveza. Verovao je da je njegova dužnost da obezbedi da se žrtva srpskog vojnika nikad ne zaboravi.
- Najviše me radovalo kad dođu unuci junaka, onda sam ohrabren. Ima ko da pamti - govorio je deda Đorđe za "Novosti". - I treba da pamti. Slavna je to istorija i govorite o njoj. Govorite glasno i ne savijajte glave pred nedostojnima naših korena i slave. Privatna arhiva
Deda Đorđe, rođen je tačno deceniju po okončanju Prvog svetskog rata, u Solunu. Ulogu ponosnog čuvara preuzeo je od oca 1961. kada je, kako je govorio, Solun imao svega 160.000 ljudi, dok danas broji 1,5 miliona. Celog života dolazio je svakodnevno na Zejtinlik, tu je spavao, tu je praktično živeo. Pod maslinom, s uvek punom čašicom rakije za svakog ko dođe. Najpre da se popije za pokoj duše junaka, pa za zdravlje njihovih potomaka. Sedeći za stočićem u hladu recitovao je junačke stihove. Za svoju posvećenost dobio je Orden srpske zastave drugog stepena, Orden Svetog Save prvog stepena i nagradu Majka Srbija, a pre četiri godine i srpsko državljanstvo.
- Svih ovih godina poštovali su me svi - Srbija, naš konzulat ovde u Solunu i svi naši ljudi koji obilaze groblje. Sada mi dani prolaze mirno, porodično. Zdravlje i godine mi ne daju drugde do da budem kod kuće. Sada mi je važno da vam kažem nešto. To pričam tolike godine i to svi treba da znaju - najbitnija je naša domovina, naša Srbija - pričao nam je za života deda Đorđe.
Veliki jubilej
BISTA deda Đorđa biće do kraja nedelje izlivena u našoj poznatoj livnici, najstarijoj na Balkanu. Pripremaju se, kažu nam i za svoj predstojeći jubilej - vek postojanja koji će se navršiti 2027. godine. Planiraju da naprave 25 maketa, visokih po metar, najvažnijih spomenika koje je livnica ikad napravila.
Najveća žal mu je bila što Mihailovići više neće bditi nad senima junaka. Sina, kako je govorio, Bog mu ne dade. A, za posao čuvara, isticao je, treba muška snaga.
- Bez šajkače iz kuće nikada nisam izašao. Ona je simbol srpskog seljaka - vojnika u balkanskim i u Velikom ratu, kada su Srbi ispisali najsvetlije stranice naše istorije. Niko mi nikad nije prigovorio zašto je nosim. Ponosio sam se, i to su cenili svi koji su dolazili na Zejtinlik. I supruzi Svetlani sam rekao: "Šajkača i ja, zauvek. Kad pođem ja, i ona će sa mnom - ponosno je govorio deda Đorđe za "Novosti".
Tako je i bilo. Mihailović je po sopstvenoj želji sahranjen u srpskoj uniformi, u kojoj je ceo život proveo, u kripti u kojoj, među junacima, počivaju i njegov deda i otac.