NEMICA PEŠKE "OSVAJA" PUT SULEJMANA VELIČANSTVENOG: Meri Herter (30) iz Štutgarta na putu do Istanbula svratila i u Srbiju

 Da vidi kako danas, pet vekova docnije, izgleda Sulejmanov put osvajanja odlučila se Nemica Meri Herter (30) iz Štutgarta.

Carski drum, dug oko 2.500 kilometara, od Beča do Istanbula Meri je odlučila da prepešači. Sa rancem i opremom za planinarenje na leđima, sredinom aprila, krenula je iz austrijske prestonice, pa kroz Slovačku, Mađarsku, Hrvatsku, da bi u Bezdanu ušla u našu zemlju i preko Sombora, Novog Sada, Beograda nastavlja do Bugarske i Grčke sve do Stambola.

- Želela sam da se "odmorim" od normalnog svakodnevnog života. Vreme tako brzo prolazi, a mi ga ne koristimo i ne uživamo dovoljno u njemu. Odabrala sam pešačenje i planinarenje, jer se putuje sporo, a time je doživljaj okoline, ljudi i zemalja mnogo intenzivniji. Sultanovu stazu sam odabrala jer još nije toliko turistički popularna ali postoje mnoga sjajna područja za otkrivanje na ovoj istorijskoj ruti - priča nam Meri. - Taj deo Evrope mi je još skoro nepoznat, nikada nisam bila u većini zemalja u koje sada putujem.

Pre nekoliko dana je stigla u Beograd, što znači da je već peške prešla 1.000 kilometara i da je skoro na pola puta. Posle pauze i malo odmora, nastaviće dalje. Plan joj je da do avgusta dođe do Sultanove džamije, gde je sahranjen Sulejman.

- Sa izuzetkom Hrvatske, posetila sam glavne gradove zemalja kroz koje sam prošla. Mogu reći da malo i liče. Ali pored glavnih gradova, prolazim i kroz vrlo mirna mesta i mala sela, kroz prelepe predele - dodaje naša sagovornica. - Ne mogu reći šta mi se najviše dopalo, sve je na svoj način lepo. Uživam u vremenu koje provodim sama i u razmišljanjima. Nije za svakoga, ponekad ne vidite ljude po ceo dan. Ali onda je još lepše stići u živahan grad. Mislim da je to dobra mešavina. Posebno mi se sviđaju široki pogledi koje skoro uvek imate dok putujete. To me nekako raduje.

Dnevno prelazi oko 20 kilometara, što nije nimalo lako. Za snalaženje ima "Gugl" mapu i mobilni telefon, za noćenje šator, i kako kaže - to je sve što joj treba.

- To je i iscrpljujuće na određeni način. Mesec i po dana sam putovala peške po svim vremenskim uslovima. Ali, iako sam obično umorna uveče, sledećeg jutra sam ponovo u formi i spremna za još jedan dan planinarenja - dalje će Meri. - Ne plašim se ljudi, ponekad se samo plašim životinja kada prolazim kroz šumu. Roditelji i prijatelji su me podržali u ovome. Malo su zabrinuti, ali svaki dan smo u kontaktu, znaju gde sam, gde spavam.

Do sada je Srbiju upoznala samo kroz Vojvodinu i Beograd i ne krije svoju impresioniranost našom zemljom.

- Pre svega, moram da kažem da Srbija nije mala zemlja i da je potrebno vreme da prošetate kroz nju. Ali ima mnogo toga da se otkrije. U poređenju sa prethodnim zemljama, pejzaž je mnogo brdovitiji, što mi se mnogo dopada. Pored toga, uvek postoji toliko različitih i lepih građevina koje možete otkriti u selima i gradovima, kakve ne možete da vidite u Nemačkoj - priča ova devojka puna života.

Meri je napravila sebi lični "pasoš" u koji pečate udaraju svi kod kojih dođe da predahne bilo da je u pitanju kamp, prodavnica ili neko prenoćište.

- To će biti moj suvenir sa ovog putovanja. Ovakva šetnja tera da razmislite i malo usporite. To je lep osećaj. Takođe više cenite male stvari u životu i često shvatate koliko u normalnom životu imate stvari koje nisu zaista neophodne. Sve što mi treba za pešačenje staje u ranac. To mi je dosta i ništa mi ne nedostaje - poručuje Meri. - Osim toga, uvek postoji način da se nešto reši, čak i ako ponekad ne izgleda tako ili je izuzetno teško. To najbolje shvatite kada ste sami i u nepoznatom. Kao da vam se otvore vidici.