"NOVOSTI" OTKRIVAJU-SRPKINJA OVDE NIJE RODILA VEĆ 32 GODINE: Kako i zašto se stradanje Srba u Bradini maja 1992. obeležava sa četiri parastosa

Malom Đorđu se baš tada pripiškilo. Tražio je da ga majka odvede "iza zgrade" dok su mrke komšije, Hrvati i muslimani stajali ispred vrata učionice grozno preteći.
- Piški u gaće, svi piškimo - tešila je mati sina.

Jedno od strašnih sećanja Jovane Vujičić na najranije detinjstvo u Bradini, nekada najvećem srpskom selu između Sarajeva i Mostara, koje je postojalo do 27. maja 1992. Tada je imala osam.

Već 28. maja komšije muslimani i Hrvati su Bradinu sravnili sa zemljom. Posle rata izbrojano je da su pobili 209 srpskih civila.

Zoran Đorđić tada je imao 27 godina. Bio je mitraljezac, jedan od četrdesetak naoružanih Srba koji su pokušali da odbrane kuće. Nisu uspeli. Zarobljen je 28. maja na Bjelašnici, sa grupom od 11 meštana koji su krenuli u proboj ka srpskim položajima. Prvo su odvedeni u hotel "Mrazište" na Igmanu, gde je "stolovao" Juka Prazina, dva dana kasnije u logor Silos, zatim su ih vratili u logor Čelebić, u Konjic, gde je proveo 187 dana. Imao je Đorđić skriveno, malo parče hartije i isušenu olovku. Na tom parčetu papira živi njegovo sećanje.

 - Recimo, 21. jula pozvali su Željka Klimentu Kelju da izađe iz hangara zarad nekog posla. Klimenta je bio najbogatiji Srbin u kraju. Dan pre toga, kada su ga izvodili stavljali su mu flašu ožujskog piva na glavu i pucali. Tog 21. jula nisu pucali u pivo, nego u potiljak. Gledao sam lično. Pucao je Almir Padalović, koji je tada bi na smeni straže sa Osmanom Denićem Nanetom.

Ovo je samo deo Đorđićevih ratnih trauma iz Čelebića koje prenosi na početku razgovora za "Novosti".

A Jovana Vujičić (40) i Zoran Đorđić (59) i ove godine 25. maja su se sreli na parastosu u razorenom selu. Njima je zajedničko i što su rođaci po bakinoj liniji. Zoran je bio na istom položaju kada je Dragan Vujičić, Jovanin tata, poginuo. Posle rata, svako sa svojim preostalima našli su se u Americi u Rokfordu kraj Čikaga. Zoran se vratio 2008, a Jovana pre tri godine. U Americi su se našli u sklopu "5.000 viza koje su arapske zemlje kupile za Srbe" da se prema monstruoznoj ideji "razbacaju po svetu" i da nikad ne svedoče šta se zaista događalo u ratu u Bosni.

Oni ipak svedoče.

 - Pre iskustva u školi, sećam se noći 25, 26. i 27. maja kada je celo selo bilo u zbegu u šumi gde su naši muškarci pokušali da odole napadu komšija. Tata mi je poginuo tih noći, a kada je pucnjava prestala, nekako smo dopuzali do kafane Sretena Zelenovića gde je već bilo žena, dece i staraca. Moja majka je mene i Đorđa vodila za ruku, a najmlađi brat Dragan imao je svega dva meseca i bio joj je na bedrima. Zaspala sam odmah u podrumu te kafane, a probudio me je glas naoružanog komšije druge vere koji se pojavio u podrumu i zapovedio: Predajte se! Predati smo - reče tiho mati i onda su nas odveli u tu učionicu.
Jovana pamti i kako su žene išle da skupljaju svoje mrtve muškarce i kako su ih donosile u portu Hrama Vaznesenja Gospodnjeg. Njoj su tih noći ubijeni otac, stric, deda i ujak.Uplakane žene donosile su mrtve, a deca su ih gledala iz porte. Bila je kiša i virile su noge i ruke pokojnika. Žene su odnekud donosile zemlju da prekriju mrtve. Tek posle su našli neke muslimane kojima su platili da iskopaju plitku raku.

 - Kiša je padala i vrane su graktale kao da plaču umesto naših majki, tetaka, strina tih dana - seća se Jovana.

Dalje ne može da zaboravi kako su, pošto su "komšije" preživele Srbe odveli u logor u Konjic, žene najstrašnije maltretirane. U nekoliko dana "čekanja" u Bradini njih je majka odvela kod tetke u zaseok Podrace, pa su bežale u susedne Brđane da bi u selu Zagorica našli Hrvata koji je pristao da ih prošvercuje do Kiseljaka. Međutim, njega su uhapsili "njegovi" dan pre nego što je trebalo da pođu.

 - Mati je ponela moje neke medicinske papire da imam "angiomojilipom", mladež iznad usne koji može da se prozli svakog trenutka. Neka Hrvatica Jasna Džumbur, koja je "nadgledala" našu nesreću u tom selu, sažalila se i napisala nam dozvolu da idemo u Kiseljak. Tamo smo prespavali u kući kod Hrvata zašta je majka platila burmom sa venčanja. Onda smo nekako stigli u Hadžiće - pripoveda Jasna.

Rat i život u predgrađu Sarajeva ova žena pamti kao niz čudnih i neobičnih i nadrealnih događaja.

 - Došavši u Hadžiće, smestili su nas kod žene u stan sa dvoje dece. Ona beše muslimanka koja je čekala da "ode" na njihovu stranu. Postali smo porodica od dve žene i petoro dece. Mnogo smo se zavoleli u toj patnji. Išla sam u školu kad nije pucalo, a mati je nekako našla posao da bude kondukter u autobusu Hadžići - Pale. Jednog dana došla je sa posla i rekla da je dala otkaz zbog svađe sa direktorom jer je od nje tražio da naplaćuje karte i vojnicima. Sledeći dan, majku je zamenila druga žena u autobusu i on je pogođen sa muslimanskih položaja, a žena je poginula.

Dalje Vujičićeva pripoveda da je majka Nada negde 1994. odlučila da ih odvede u izbeglištvo - iznenada i nenajavljeno. Tada je već imala frizerski salon i imali su da jedu... Otišli su u mesto Ražanj u Srbiji, u kamp, a kada je mati nazvala Hadžiće da vidi šta ima novo, rečeno joj je da je njihov stan pogođen granatom.

U Ameriku su Vujičići otišli takođe iznenada. Seća se da je majka čula za "arapske vize" i aplicirala. Krenuli su 17. jula 1996.

 - Brat Dragan je u vozu za Atinu kukao da neće u avion, jer će da se sruši, ali je morao. Kada smo sleteli u Njujork, još dok smo čekali da nas prihvate, razumeli smo da se nešto događa.Na TV smo ubrzo videli da je taj avion TYY 800, kojim smo došli, pokupivši druge putnike, pao u okean!

Priča ratnika Zorana Đorđića je muška i nešto drugačija. Prošao je dva logora i bio evidentičar zla u Čelebićima, a onda je tri godine ratovao u redovima vojske Republike Srpske i tri puta bio ranjen. Otišao je iz Bratunca 1998, kada je raseljene iz Hadžića počeo da kosi rak donet NATO avionima 1995.

 - Da se vratim, presudilo je 1.186 izjava o ratnim zločinima nad Srbima koje sam prikupio u Rokfordu kao predsednik Udruženja rasejanih logoraša iz Republike Srpske. Zvali su me iz RS Simo Tuševljak, Uroš Pejić i Uroš Pena koji su istraživali te događaje za MUP RS. Došao sam 2009. U stvari, možda je presudan razgovor bio sa inspektorom Pavićem iz Bostonske filijale FBI u Americi, koji mi je rekao da ako mi ne utvrdimo ko je činio zlodela nikad neće biti otkriveni počinioci - priča Đorđić.
Ukazuje on zatim na zloduh genocida nad Srbima u ovom delu Hercegovine. Veli da se čak četiri parastosa održavaju 25. maja na obeležavanju strašne pogibelji: u Trebinju, Gacku, Bradini i Rokfordu, u SAD. U Bradini, dodaje, nema nijedne koščice ubijenih Srba, jer su ekshumirani i odneti u Trebinje. Ostala je crkva u kojoj se mole dva puta godišnje. Kaže Đorđić da Srpkinja na ovom prostoru nije rodila 32 godine.

 - Ja sam jedan od retkih koji je po dolasku nazad obnovio kuću u Bradini i stajala je do 2018. Onda su mi komšije ponovo napale dom okrivljujući me da sam "pokretač" novog rata protiv njih, jer je na osnovu mojih dokaza pokrenuto 18 optužnica protiv suseda koji su činili zlo. Na području Bradine između Mostara i Sarajeva do 1992. beše 55 srpskih sela sa oko 3.800 stambenih objekata. Behu dve crkve i 17 grobalja. Danas kad gledate Bradinu, gledate u genocid i urbicid.

Objašnjava sagovornik kako suđenja za zločin nad komšijama Srbima u BiH traju od 2009. MUP RS je Tužilaštvu BiH 2008. godine dostavio dokaze za podizanje optužnice protiv pripadnika muslimanske Armije BiH: Zije Landže, Faika Špage i Vahida Alagića, da bi 2009. godine Tužilaštvo BiH zaustavilo istragu, na inicijativu stranog tužioca Dejvida Švendimana, uz obrazloženje da "nema dokaza". Godine 2011.Tužilaštvo BiH je podiglo optužnicu protiv Miralema Macića, koji je sudijama kazao ime nanalogodavac a zločina u Bradini 25-27. maja 1992, a to su: Jasmin Guska (načelnik MUP Konjicza vremerata) i Enes Tucaković (načelnik policijske jedinice u Konjicu). Tužilaštvo BiH je 2012. pojačalo istraguu ovom slučaju i počelo da prikuplja dokaze za suđenje, ali pod sumnjivim okolnostima u samo nekoliko dana tokom januara 2012. umiru sva trojica optuženih (Guska, Tucaković i Macić) iako niko od njih nije imao teške zdravstvene probleme. Tužilaštvo BiH u svom posedu ima ratni dnevnik koji je vodio Miralem Macić, gde su svi događaji 1992-1995. detaljno opisani.

 - Ja sam nabavio taj dnevnik, ne krijem - nastavlja Đorđić. - Na suđenjima tek treba da bude otkriveno kako je Enes Jahić, vojni ataše Armije BiH u Holandiji, glavom jedne Srpkinje razbijao prozore u školi u Bradini i kako je ginekolog Jusufbegović našoj sunarodnici, čijem su mužu odsekli glavu i njom igrali fudbal, dao injekciju pred porođaj i kako je rodila dete koje je 28 godina nepokretno. Čekam na pravdu.
A kako je uopšte izašao iz dva logora i preživeo ratište ni Đorđiću nije jasno.
Kada su ih uhapsili na Bjelašnici ispostavilo se da ga je Juka Prazina znao kao poštara u Sarajevu i da mu se "javio" u hotelu "Mrazište". Odande su ga odveli u Silos, u Tarčin, zatim u čelebićki logor.

Pušten je iznenada 17. novembra 1992. pošto je upravnik mučilišta Pavo Mucić odlučio da dezertira "preko grane" shvativši da kreće rat Hrvata i protiv muslimana.

 - Ja sam se razumeo i u auto-mehaniku i čuvarima logora sam popravljao kola - govori Zoran. - Hazimu Deliću, muslimanskom šefu logora, ranije sam opravio "fiću", a Pavao je od mene tražio da mu pretresem ceo džip, skinem tapacirunge i proverim da nema kakvog metka. Dok sam to radio pokazao mi je kupljena tri pasoša: hrvatski, srpski i muslimanski i otkrio da odlazi iz "ludila". Pušten sam da idem kući 17. novembra, a onda mi je dan kasnije došao Hrvat da kaže da iste noći moram da "nestanem" iz Bradine. Već 19. sam bio u Drugom bataljonu Igmanske brigade VRS, na kasatićkim položajima.