PRVA LJUBAV I INSPIRACIJA MILOVANA ĐILASA: Prikaz autobiografskih zapisa jedne od najzanimljivijih žena naše istorije objavljen u "Mondu"

Jedna od retkih koja ga je podržala 1954. godine, iako su već bili razvedeni, braneći socijalizam sa ljudskim licem i boreći se za demokratske principe, posle čega biva skrajnuta i lišena svih funkcija. "Mond" navodi da je Mitra i dalje inspiracija mnogim ženama i pominje njen mural, na Obilićevom vencu.

U krajnje intimnoj i čak lirski pisanoj knjizi sećanja koju je priređivač Stanić naslovio "Otpisana", Mitra Mitrović evocira predratni život u Beogradu, studije, angažovanje antifašističke omladine, opčinjenost Sovjetskim Savezom, ljubav sa Đilasom... Kreće od svog prvog političkog sećanja - na ubistvo Basaričeka i Pavla Radića, i ranjavanje njegovog brata Stjepana u skupštini, pa jurnjavu žandara sa isukanim sabljama beogradskom kaldrmom (bila je šesti razred gimnazije), a onda odlazak na fakultet iz rodne Požege, upoznavanje sa revolucionarnom omladinom i levičarskim idejama, bunt protiv šestojanuarske diktature kralja Aleksandra... Deli sa nama romane koje čita, otkriva zašto nije mogla da napiše oštru kritiku "mekane, sentimentalne, ženske poezije koja odvlači od života" Desanke Maksimović, a koju joj je partija naručila i seća se prvog susreta sa studentom Milovanom.

Bilo je to usred male slušaonice Filozofskog fakulteta. Dok je maštala o njemu, docent na fonetici Branko Miletić ju je prozvao. Ležerno se polupridigla sa klupe i rekla da ne zna da odgovori jer nije slušala, a gradivo će već naučiti do diplomskog. Bila je to njena mala pobeda, jer ju je Đilas primetio i nasmešio se. A onda je usledila šetnja po Kalemegdanu, od šest do devet uveče, kada se zaključava njen studentski dom, tokom koje se odigralo, kako navodi Mitra, "toliko intenzivno upoznavanje, kao da se radilo o životu i smrti."

Pa onda jedan susret u Užičkoj Požegi, za vreme zimskog raspusta, kada Milovan na putu za Crnu Goru dolazi da je obiđe, i šetaju, krijući se od policije, po ljutom mrazu okolnim putevima oko gradića, groblja, rasadnika, Lisišta.

Mitra Mitrović nam daje i vrlo precizan prikaz stanja na fakultetu, borbe studenata za autonomiju univerziteta, za pravo glasa za žene, slobodu govora. Svedoci smo hapšenja, ilegalnog rada, rasturanja letaka, Geringove posete Beogradu, ali i bacanja ručno napravljenog suzavca na svečanosti koju su u čast cara Nikolaja organizovali ruski emigranti, na Kolarcu...

Opisujući svoju generaciju, ona kaže: "Mi smo u stvari bili dosta ozlojeđen i oštar mladi svet, okrenut više socijalnim pitanjima i nepripadanju tom društvu eksploatacije, pljačke, krađe, prostakluka, lažnog morala, bogatstva s jedne i siromaštva s druge strane."

Ove nesređene dnevničke zabeležbe, koje su mogle biti i priprema za autobiografiju, Veljko Stanić pronašao je u Mitrinoj zaostavštini, vlasništvo dr Alekse Đilasa.

- Mitra ih nije pisala u tamnici, ali jeste u godinama samoće i napuštenosti nakon što je ova velika revolucionarka, koja se u prvoj posleratnoj deceniji nalazila na čelu prosvetne i kulturne politike u Srbiji, doživela iskustvo rascepa sa partijom i revolucionarnom svešću - ističe Stanić. - Ove uspomene omogućavaju da povežemo naizgled razbijene i odvojene delove njenog života: predvodnice studentskog pokreta, ilegalke, zatočenice Banjičkog logora, partizanke, urednice "Žene danas" i jedne od glavnih ličnosti Antifašističkog fronta žena, književnice.

Posebno upečatljivi delovi vezani su za suđenje Đilasu i posetu zatvoru, gde joj cenzor, masnih ruku, žvaćući nešto, drži neprilično i sramotno predavanje kakva bi pisma trebalo da pišu mlade, čestite devojke. Mitra toliko vešto opisuje ovu scenu, da i čitaoca spopadne sram i nelagoda od saznanja da neki tamo zadrigao cenzor čita najintimnija devojačka pisma momku. Inače, na dan suđenja Đilasu 1933, Mitra ima završni ispit na studijama i ostaje joj samo još diplomski. Posle ispita juri pred Sud za zaštitu države, u Kneza Miloša, i stiže taman da čuje izricanje presude - tri godine robije.

- Jedva sam se od trenutne nesvestice održala na nogama da ne padnem usred sudnice. Uspeli smo da se (grčevito) pozdravimo. I njih su odveli. Vraćala sam se kući nemoćna, ulice su izgledale nešto drugo, nestvarne. Zbrajala sam godine, bila je jesen 1933 (oktobar), značilo je do 23. aprila 1936; upravo sam bila navršila 21 godinu, Đilas je bio navršio 22; kad iziđe s robije biću uveliko u dvadeset četvrtoj, on će navršavati dvadeset pet. Izgledalo je beskrajno daleko. I bilo je - piše Mitra.

Ali, vreme je prošlo, i ona i sestra su diplomirale (ona kod čuvenog akademika dr Aleksandra Belića) i zaposlile se (ona u biblioteci Narodne skupštine). Nastavila je da se bavi ilegalnim radom i Milovan je izašao na slobodu. Počeli su da žive zajedno, venčali se, skroman sobičak sa jedva nešto stvari, u Ulici majke Jevrosime. Lavabo u sobi, klozet zajednički. Hrane se u kafani "Kod strica", bacaju novčić ko će založiti peć, krevetske presvlake i Milovanove košulje daje na pranje u "Čistoću". Kad nema čistih košulja, kupuje jeftine, cicane, šarene. Često idu u bioskop "Balkan", Đilas voli vesterne, a ona drema uz plehanu peć. Jednom su svratili na ćevapčiće u bife i naleteli na političare Korošeca i Cvetkovića. Ali, privatan život je bio samo njihov, nebitan za partiju, pa o njemu nisu ni pričali.

Ali zato jesu o egzekucijama u SSSR-u. Kada je pred Milovanom, u šetnji, izrazila tračak sumnje na osnovu jako šturih i jednostranih informacija, o tome da li mora da bude baš toliko smrtnih kazni, odbrusio joj je: "Ti si kritizer." Tek naknadno, saznaće se za silne čistke, deportacije, ubistva... Ovo neznanje Mitra do kraja sebi neće oprostiti, iako će kriviti sve one u okviru KP koji su se lično uverili u to šta se dešava u SSSR-u, a od njih su krili i još im pothranjivali zablude.

- Objavljena gotovo pola veka od nastanka, autobiografija Mitre Mitrović nije nekakav posthumni revanš niti osveta odbačene i napuštene revolucionarke - smatra Stanić. - Nije to ni knjiga samosažaljenja niti banalnog samoopravdanja. Jedno od pitanja na koje nije lako odgovoriti je i kako su u ličnosti Mitre Mitrović bili pomireni racionalnost i idealizam, pribranost i analitički um sa spremnošću na akciju i žrtvu. Njene uspomene još jednom pokazuju staru istinu da je život složeniji od svake ideologije ili unapred stvorenog političkog mišljenja. Otpisana u jednom vremenu, ona (p)ostaje dragocen i pouzdan sagovornik u vremenu novih zapitanosti i dilema.