HIMALAJE NE BISMO NADVISILI BEZ IBRE: Nekadašnje starešine 63. padobranske uručile priznanje kolegi pilotu Zinaidu Ibrakoviću

Skokove u znak sećanja na najveći padobranski podvig u nas izveli su pukovnik Nenad Kuzmanović, zastavnik Ivan Đorđević i general Jelesije Radivojević, i to pravo u generalovu zlatiborsku avliju u Drežniku. Posle prizemljenja proslavljeni komandant 63. brigade uputio se pravo prema "šefu 'anuške'" pilotu, potpukovniku Zinaidu Ibrakoviću, da ga "ukori" što sada nije pilotirao "utvom" kao na AN 26, onda kada su postavljali svetski rekord.
Osim Memorijalnog skoka "Nebeskim vidrama", u Drežniku je bilo važno i da kolegi Zinaidu Ibrakoviću uruče Povelju zahvalnosti za službu i drugarstvo. On je više od 20 godina sa padobrancima čuvene brigade delio život, a nikad nijedan najteži letački zadatak u miru i ratu nije bio bez njega. Pilot JNA i VS, Zinaid Ibraković je rodom iz Viteza u BiH, a u vreme velikih iskušenja, kada su se "cepali" i zemlja i ljudi Ibra je, kako kažu, ostao veran vojničkoj zakletvi i drugovima iz stroja:
- Bez Ibre, ovakvog čoveka i pilota nikad "Vidre" ne bi preskočile i nadvisile Himalaje - rekao je general Radivojević.

A, potpukovnik Ibraković nikada nije pričao ni kako je oborio svetski rekord u plafonu leta svojom "anuškom", dižući je 1.705 metara više nego što "može" tog 12. maja 2004. Nije govorio ni kako su to primili u Kijevu, gde je bila Fabrika za sklapanje "anova". Nije pričao ni detalje porodične drame na početku građanskog rata 1991, koju je preživljavao sa porodicom i svojim drugovima sa kojima je vezan oficirskom zakletvom.
- Iza poduhvata dizanja AN 26 više od 1.700 metara iznad deklarisanog plafona leta od 7.500 matara, sa 12 padobranaca unutra, ostala je činjenica da smo mogli da idemo još najmanje 500 metara gore nad Batajnicom. U kabini uz mene su bili kopilot Danilo Milić, navigator Igor Skeledžija, mehaničar Boris Jovanović i telegrafista Radovan Dražić, koji nažalost više nije među nama. Zastavnik Dinjaški, mehaničar je kao i uvek, na zemmlji, pripremio avion za let - seća se pilot Ibraković.

FOTO: Privatna arhiva

Dodaje i da je "anušku", tu "pticu" pod rednim brojem 71371 davne 1981. u JNA primio zastavnik Đurica Stanković u Nišu.
- Ako avionu AN 26 ostavite "suve motore" on može na mesec! Problem kod skoka sa ekstremne visine od 9.205 metara koju smo dostigli bio je što nikad niko pre nije otvarao padobransku rampu na ovoj visini, a to zapravo usporava "pticu" i narušava njenu savršenu aerodinamiku. Oko tog tehničkog detalja bilo je posle najviše pitanja u Kijevu, gde su se nalazili konstruktorski biroi "Anov" - objašnjava Ibraković.

A Zinaid neće da zaobiđe ni sećanje na generalnu probu slavnog skoka iz 2004, kada je napravljena greška pa su padobrance umesto na Batajnicu izbacili na Surčin skoro pod avion jedne avio-kompanije koji je bio na poletanju:
- Bila je to greška navigatora. Bio je zamena u posadi i napravio je omašku. Znate, na 6.000 metara visine pilot nad Batajnicom ispred sebe vidi i Solun i Niš u daljini, ali ne i zemlju. Srećom, sve je prošlo dobro, niko nije ozleđen.

FOTO: Privatna arhiva

Zatim, Ibraković ne krije da je tokom 43 godine službe bio i ozleđen, doduše na zemlji i nakratko, ali dovoljno da osedi. 

- Maja 1992. na poslednji praznik vazduhoplovstva JNA čak četiri puta sam izlazio pred stroj kolega da bi me nagradili. Par dana kasnije zvali su me u kancelariju Komande transportne brigade u Nišu, gde mi je rečeno da više ne dolazim na posao. Nekome iz Beograda je bio sumnjiv moj DNK. Oficir koji mi je to saopštio hteo je u zemlju da propadne, a ja umalo nisam umro. Srećom, sramota je trajala tri meseca, ali za moj obraz i shvatanje časti to beše kao 300 godina.
Dodaje da u Nišu za 20 godina života nikad nisu imali problem zbog porekla:
- Supruga Blandina je iz Hrvatske, sin Mirza je rođen u Nišu i sada je agroinženjer u Novom Sadu. Sa njim, njegovom ženom Dušicom i unucima Vanjom i Aleksandrom sada živimo u Novom Sadu. Niš nam je zauvek ostao u divnom sećanju - kaže Ibra.