BILI SU ČETVRTA SRPSKA ARMIJA: U Domu Vojske predstavljena monografija o železničarima u Velikom ratu

U knjizi je dat i istorijat upotrebe železnice u vojne svrhe, u svetu i kod nas, kao i iskustva iz Srpsko-bugarskog rata i Balkanskih ratova. Bogato je ilustrovana originalnim fotografijama, kartama i skicama iz Vojnog i Železničkog muzeja, od kojih se mnoge prvi put na ovaj način predstavljaju široj javnosti.

- Prošlog leta, u dvorištu kuće Stefana Milankovića u Požarevcu, dopunjavao sam rukopis knjige "Bitka na Kajmakčalanu". Nisam ni slutio da ću baš tu pronaći materijal za sledeću knjigu o Srbima u Velikom ratu - kaže Gojković. - Stefan mi je ispričao da je njegov pradeda Vojin Milanković, nosilac Albanske spomenice, bio železničar u ratu, i da je ostavio "nešto napisano o tim danima". Ispostavilo se da je to pravo blago, gotovo ceo vek čuvano u fioci radnog stola Stefanovog oca.

U požuteloj kartonskoj koverti sa natpisom "Srbija - prvo srpsko društvo za osiguranje u Beogradu" nalazili su se mala oficirska ratna beležnica i mali crni notes. U njemu je Igor pronašao ratne dnevnike koje su iz dana u dan pisali Vojin Milanković i Čedomir Pejić, trgovac iz Požarevca i rezervni narednik Železničke komande.

- Oba dnevnika pisana su grafitnom olovkom, i na pojedinim stranicama, starim više od stotinu godina, preživelim i albansku golgotu i sve nedaće Solunskog fronta, gotovo da nije mogao da se razabere tekst - otkriva nam Gojković.

Da bi tekst bio čitljiv morao je da skenira sve stranice i da ih digitalno obradi. Više od tri meseca dešifrovao je rukopis. Od 80 kompjuterskih strana teksta ostalo je nekoliko nerazumljivih reči, koje, kako kaže, nisu uticale na sadržinu dnevnika.

- Bio sam iskreno potresen činjenicom da sam prvi koji posle više od jednog veka čita te stranice natopljene znojem i krvlju, i iz prve ruke prati ratne sudbine dva čoveka, ali i ostalih srpskih vojnika i oficira iz njihovog neposrednog okruženju - kaže Gojković.

Modernim grafičkim rešenjima na savremenim satelitskim snimcima čitaocima je omogućeno da prate ratni put železničara, od Paraćina, preko Prištine, Prizrena, albanskih gudura, Skadra, Lješa i San Đovanija, do Krfa i Soluna, kao i da dobiju potpunu predstavu o grandioznom projektu mreže od 126 kilometara pruga uzanog koloseka koje je srpska vojska, pod neprestanom kišom bugarskih granata, izgradila na grčkoj teritoriji, za snabdevanja divizija u prvim borbenim redovima na Solunskom frontu.

- Železničari su tokom ratova bili primer požrtvovanosti, a neretko su pokazivali i hrabrost dostojnu divljenja - kaže autor. - U Kumanovskoj bici, pod vatrom turskih topova, dolazili su lokomotivama u prvi borbeni red kod Tabanovca, u junu 1913. ni pešadijska ni artiljerijska vatra Bugara nije ih sprečavala da spasavaju napadnuti 15. puk drugog poziva kod Udova u današnjoj Severnoj Makedoniji. Tajno su noću 1914. i 1915. ulazili sa kompozicijama u Beograd i Smederevo, koje je tukla austrijska artiljerija, pod kišom bugarskih metaka sa izrešetanim lokomotivama i vagonima prevozili su municiju i naoružanje iz Prahova u Zaječar... Transportovali su trupe, municiju, topove, rasklopljene avione srpske aeroplanske eskadre, vojnu opremu, hranu, izvlačili ranjenike sa bojišta u pozadinu, ali i pomagali narodu...

- Srpski železničari su uprli svu svoju snagu, znanje, umešnost, snalažljivost i patriotizam u jedan jedini cilj - da srpska vojska pobedi neprijatelja. I uspeli su u tome. Bili su ponosni kada ih je vojvoda Radomir Putnik nazivao "četvrtom srpskom armijom" - kaže Gojković.