NAJVEĆE BLAGO MI JE DOLAMA IZ 1800. GODINE: Beograđanin Željko Utvar ima jednu od najvećih privatnih etnografskih zbirki u Srbiji

Ovako za "Novosti" govori Željko Utvar, vlasnik jedne od najvećih privatnih zbirki u Srbiji. Ovaj Beograđanin je tokom 20 godina, sa "buvljaka" spasao čak 5.600 predmeta koje sada krase njegov dom u beogradskom naselju Kotež gde je napravio pravi etnografski muzej. Sve sa željom da nošnje, predmete koji su se koristili u domaćinstvima, nakit i knjige sačuva od zaborava, propadanja, preprodaje i uništavanja.

Iako je diplomirani arhitekta, ljubav prema etnologiji otkrio je sasvim slučajno tokom studiranja. Njegov put počeo je 2003. kada se prijavio na konkurs Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije. Dobio je posao crtača, a zadatak mu je bio da skicira stare kuće na čijim tavanima je pronalazio stare predmete. Većina njih bila je spremna da završi na đubrištima.

- Moj prvi teren u okviru ovog projekta bio je u opštini Petrovac na Mlavi. Tada sam bio usmeren samo na arhitekturu, i nisam znao da li je ono što sam nalazio vredno ili ne, ali mi je bilo žao da ti predmeti propadnu. Neke sam otkupio, neke su mi poklanjali ljudi iz tog kraja, pa sam sa terena doneo i prva 34 predmeta i time započeo zbirku - priča nam Željko.

Dok je studirao, jedno vreme je trgovao umetninama i odlazio je na beogradske buvlje pijace. Primetio je da se na njima pojavljuje mnogo starih predmeta nekada korišćenih u domaćinstvima. Kupovao je ono što mu je bilo zanimljivo. Da bi se bolje upoznao sa istorijom i životom predaka počeo je da prikuplja i etnografsku literaturu. Stručne knjige pomogle su mu da nauči šta je vredno, ali i da se bolje upozna sa srpskom baštinom.

- Prijatelj mog oca Rusomir Zdravković, kada je video da nabavljam stare stvari rekao mi je da u njegovom domu u jednom selu pored Knjaževca ima mnogo nošnji i da bi voleo da mi ih pokloni, kako ne bi propale. Tako sam dobio i prvih 130 delova nošnji, koje su radile njegova majka i baka početkom 20. veka pa su vezovi na njima bili neizmenjeni. To je bio trenutak kada sam počeo da se bavim i simbolikom veza - kaže nam.

Iako sada ima bogatu zbirku, za njeno stvaranje i čuvanje nije imao, kaže, podršku ni porodice ni države. Ipak, njegov dom je pravi muzej: u vitrinama poslagani knjige, nakit, keramika, alat za rad u polju, čarape, košulje..., dok je jedna cela soba ispunjena jelecima i narodnim nošnjama.

- Najčešće kada neko premine naslednici sve spakuju i spreme za đubre. To neko pronađe i donese na buvljak, mnogi ne znaju realnu vrednost predmeta pa ovu vrstu nasleđa mogu da pazarim za par hiljada dinara. Sreća da je tako... Za ovih 20 godina, međutim, shvatio sam da mnogo toga ode unepovrat. Ovi predmeti imaju veliku muzealsku vrednost, svedoci su vremena i kraja. U mojoj zbirci ne postoje dva ista eksponata. Svaki je poseban i ima svoju priču - priča Željko.

Najstariji eksponat je hercegovačka dolama iz 1800, poslednje godine 18. veka. Svaki deo Željkove zbirke ima posebno mesto u njegovom srcu i ne može da izdvoji najdraži. Ipak, sa posebnom pažnjom govori o vojvodskoj srpskoj nošnji iz Hercegovine, čiji deo je i dolama, a koju je uspeo da kompletira tek posle 20 godina. Smatra je najvrednijom u svojoj kolekciji, u kojoj je inače najviše predmeta je od 1860. do 1940. godine.

- Dolama mi je najveće blago. Predmeti iz 19. veka su izuzetno retki, jedino su privatni kolekcionari uspeli nešto da očuvaju. Ima mnogo nošnji iz perioda od 1910. do 1940, pretežno svečane, međutim vuna, svila i lan lako propadaju pa i to lako može da se izgubi. Za ovakve zbirke važniji je izgled i značenje koji oni u sebi nose, jer su mahom autentični. Njihova vrednost se ogleda u materijalima i tehnikama kojima su rađeni - veli naš sagovornik.

Sada kada ima zbirku na kojoj bi mu mnogi pozavideli, ne planira da stane. Kaže planira da prikuplja stare predmete dok je živ. Nada se da će njegova zbirka jednom imati više od 15.000 predmeta, a želi i da predmete koje je uspeo da prikupi nađu sigurno utočište jednog dana kada njega ne bude.