BATA SE VRAĆA SVOJOJ LULI I KORAĆICI: Iz Aleje zaslužnih građana na Novom groblju prebacuju se posmrtni ostaci slavnog glumca u rodno selo

U ovu kratku rečenicu, koju su njihova deca Jelena i Miljko pronašli u jednom očevom intervjuu, stala je sva ljubav, pažnja, podrška, razumevanje koje su decenijama negovali Bata i Lula.

- Roditelji su nam u amanet ostavili želju da počivaju zajedno i to će konačno i biti tako - priča nam Batin sin Miljko, srdačno nas dočekujući u Koraćici. - Prvo smo imali problem sa koronom, zatim je bilo nekih poteškoća jer smo morali da sačekamo da se zemlja slegne posle kopanja vodovoda u Koraćici. Sada smo sve završili.
Miljko kaže da je sve spremno za taj svečani momenat, kog cela porodica Živojinović iščekuje već godinama.
- Osećamo se svečano, jer ovo jeste jedna vrsta slavlja, radosti, poštovanja koje ukazujemo njima i slavljenje njihovog života i te ljubavi. Retki su primeri takve ljubavi iako je i taj brak imao svoje krize, uspone i padove, ali je pokazao veliku snagu i mi kao njihovi potomci smo toga svesni. To poštovanje im izražavamo na taj način što ih ponovo spajamo i ostavljamo ih, zahvaljujući dobroti vladike šumadijskog Jovana i našeg oca iz Koraćice Željka Milića, koji su dozvolili da se Lula i Bata sahrane u porti crkve.

Da nije bilo Lule, pitanje je da li bi Bata postao tako uspešan glumac bogate karijere sa više od 350 uloga u filmovima, serijama, televizijskim dramama...
- Batin posao je bio izuzetno težak, fizički, psihički, socijalno, emotivno. Bio je pun izazova. Nije bio na jednom mestu... za takvu vrstu izazova bila je potrebna jedna mudra žena, koja će to prihvatiti i ne samo se truditi da te izazove smanji, ne vidi, nego i da mu bude podrška kako bi on bio rasterećen u radu. Da nije bilo te emocionalne i organizacione podrške, ko zna šta bi od njega bilo. Sve to su oni skovali u tih 60 godina braka - priča nam Miljko.
I kada ga je bolest prikovala za krevet, kada su mu tri moždana udara koje je dobio u četiri poslednje godine života otežala kretanje, Batu vedar duh nije napuštao. Lula se o njemu brinula 24 sata dnevno i nikada se nije žalila. Kada ju je Miljko pitao kako to sve podnosi, jer briga o nepokretnom čoveku zahteva stalni nadzor, ona mu je odgovorila: sine, meni je dovoljno da ga samo dodirnem po ruci, da osetim njegov dodir i ja sam presrećna.
- I zaista, kada je on otišao, ona se brzo ugasila i otišla za njim posle tri godine. Život joj je potpupno stao, bez njega nije našla smisao ni u deci ni u unucima. Nije imala volju za životom bez Bate, i to svedoči o njihovoj privrženosti koja će sada biti zaokružena.

Miljko nas vodi iz porte koraćičke crkve, preko fudbalskog igrališta, do imanja Živojinovića. U dvorištu se nalazi stara kuća u kojoj je Bata odrastao, a pored nje je i nova u kojoj su Bata i Lula sa decom i prijateljima rado provodili vreme, a u kojoj se i danas gosti srdačno dočekuju. Na zidovima Batini portreti, karikature, crteži...

Na policama suveniri, nekoliko nagrada (većina je ustupljena Jugoslovenskoj kinoteci), a iznad kamina glumčev šešir od slame, karikatura Riske i Aranđela iz serije "Srećni ljudi" koju je Bata devedesetih dobio na poklon od novinara "Večernjih novosti", te male bronzane biste Karađorđa, Tita i Slobodana Miloševića. Podjednako velike, jedna do druge. Batinih vršnjaka u Koraćici gotovo i da nema među živima, a komšije i rođaci iz ovog kosmajskog sela, na pitanje o Bati, odgovaraju isto - takav se više neće roditi.

- Bata je bio veliki, a običan čovek - priča nam komšija Miodrag Radosavljević. - I on i Lula bili su divni, jednostavni, ni u jednom momentu nismo mogli da osetimo da nas gledaju sa visine, sedeli su sa nama, družili se, normalno razgovarali.

Mile Radosavljević svedoči da je Batina i Lulina ljubav bila dugovečna jer je bila čista i iskrena i voleo bi, kaže nam "da mladi bračni parovi, prilikom venčanja, dobijaju papir na kojima bi stajala lepa poruka i imena bračnog para Živojinović, kako bi i sreća novopečenih mladenaca toliko trajala".

Dejan Milojkić i Slobodan Čokić su bili deca kada su upoznali Batu. Voleo je Bata, kada dođe iz Beograda, da ode kod Slobodanovog oca, sa kojim je u daljem srdostvu, pa da uz razgovor i čašicu sede po nekoliko sati.
- Pamti ga i moja starija ćerka, koja je imala pet godina kada je on umro. Duhovit, normalan, dobar čovek, nikada se nije razlikovao od ostalih iz sela - kaže Slobodan.