"FUKARA" BI OPET DA POSVAĐA NAROD: Deca logoraši iz minulog rata u BiH imaju bojazan da se strahote građanskog rata mogu ponoviti danas

Građanski rat beše surov, krvav i kao da nije završen 1995. Bar takvu atmosferu šire oni koji su u Bosni u tim godinama izgubili svaku ljudskost i vrlinu i ponovo bi hteli da svoju zlatnu ribicu love u tuđoj krvi!

Aleksandar Gligorević doživeo je i preživeo masakr nad Srbima u Bradini, u najvećem srpskom selu između Sarajeva i Mostara, 25. maja 1992. Ni to što je imao samo sedamnaest godina ga nije zaštitilo od logora u Čelebiću. Da ne beše komšija Muslimana i Hrvata ne bi ni postradao, ni bio spasavan, ni bio tučen, niti bio slobodan!

- Takav je to bio rat i propast - kaže na početku strašne ispovesti o ovom vremenu Aleksandar Gligorević. - Bilo je ljudi i neljudi na svim stranama i verujte, svi pravi ljudi su patili i stradali sem "fukare" koja bi i sad da svađa narod. To je zato jer nisu kažnjeni nego su se sakrili u "politiku".

A drugi ratni stradalnik, naš sagovornik, Leo Kapetanović, beše najmlađi srpski logoraš u zatvoru "Silos" nadomak Sarajeva maja 1992. Zarobljen je sa 13 kao "četnički kurir", 14. rođendan je dočekao u logoru i spasao se samo zato što su u Alijin logor dolazili predstavnici Crvenog krsta "pa je pušten ali da se vrati". I njega je spasao Musliman, doktor Mustafa Pintol.

- Sve je tako bilo surovo i nestvarno. Muka mi je da se sećam - kaže Leo, koji sada živi u Čikagu.

Pre samo sedam dana bio je u Bratuncu i Beogradu da obiđe roditelje i prijatelje i tu ga je zatekla priča o srebreničkoj rezoluciji u Generalnoj skupštini UN i sva "dževa"koja se digla zbog nje među običnim ljudima. Otputovao je nazad smrknut.

Sudbina Aleksandra Gligorevića je esencija definicije "građanski rat". Bežeći sa ocem i majkom iz Sarajeva gde se "zakuvalo" u aprilu 1992. došli su u očevo selo Bradina kod Konjica. Združene hrvatsko-muslimaske snage 25. maja opkolile su sa oko 3.000 vojnika selo i razbili slabašan otpor nenaoružanih srpskih muškaraca. Ubili su u dva dana šezdesetak meštana i pokopali ih u masovnoj grobnici kod crkve. Ostatak sela, nekoliko stotina ljudi, odveden je u logor Čelebić i sportsku salu "Musala" u samom Konjicu, odakle se malo ko vratio.

- Preživeo sam zahvaljujući lekaru Hrvatu, koji mi je dva puta spasao život - pripoveda Gligorević. - Kada su me sa majkom zarobili muslimani 26. maja pored tunela na magistrali gde smo se krili, ispostavilo se da me je "uhapsio" drug Musliman iz Sarajeva sa kojim sam popušio prvu cigaretu u životu samo godinu dana ranije. Obratio sam mu se da pomogne, a on i njegovi "specijalci" su me tako izudarali da i me i sad boli pomisao na to!

Aleksandar je u logoru sportskoj sali proveo 15 dana. Bio je svedok svakonoćnog izvođenja žena na silovanje. Batine su dobijali svaki dan. A onda se pojavio Hrvat, lekar u bolničkom mantilu u logoru i zapovedio da mu hitno daju dete koje je bolesno.

- Beše to drug mog oca. Divan čovek. Odveo me je kući i krio nekoliko dana sa svojom decom. Ja sam ga molio da me vrati u Bradinu da vidim da li je baka tamo i on me odvede. Svoje nisam našao. Kuće su bile zapaljene, sem dve gde su se skupile preostale srpske žene i deca. Neko je nešto dojavio, uhapšen sam opet i odveden u logor. Ali, ponovo sam imao sreću.

Kako priča Aleksandar dalje, u tom nekom kratkom periodu zaratili su saveznici Muslimani i Hrvati. U istim danima muslimanska vojska je baš u "Musali" izvršila masakr nad zarobljenim Srbima tako što je logoraše postrojila usred sale a zatim su naveli svoju artiljerijsku granatu da pogodi postrojene. Beše više od 10 mrtvih i mnogo obogaljenih, a Aleksandar je došao na to gubilište neposredno posle.

- Nije krvnicima suđeno posle rata zbog toga - nastavlja on i dodaje da su svi znali i ko je naredio i ko je ispalio projektil. - Mene je oslobodio isti divni čovek koji je zbog mene organizovao pravu pozorišnu predstavu u logoru.

Naime, kada su se Hrvati i muslimani malo pomirili doktor je poslao patrolu vojnika HVO u logor da traži "mladog Gligorevića zbog nekih zločina". Hrvatski vojnici pod belim opasačima su Aleksandra brutalno pretukli pred očima muslimanskih stražara u logoru, a da on nije znao zašto ga biju. Kada su potom ušli u vozilo vojne policije, Hrvati su mu objasnili su da su morali da ga biju da bude ubedljivo...

Ovaj deo priče o svojoj sudbini u građanskom ratu Gligorević završava neverovatnom storijom od pre samo godinu dana.

- Hrvat, lekar, moj spasilac i spasilac mog oca i strica (rođak umro kad je izašao iz logora jer mu je jetra pukla od batina) još tada 1992. nas je zakleo da nikome ne pričamo ko nas je spasao. Kada smo se videli prošle godine, ponovo smo morali da se zakunemo da ćemo ga štititi od "njegovih". To nas je zabrinulo. Znamo da u njihovom narodu ima nekažnjenih za zločine, ali smo i otac i ja pomislili da nema nepokajanih.

A Leo Kapetanović beše najmlađi srpski logoraš u silosu u Tarčinu pored Sarajeva. Imao je 13 kada su ga "pronašli" u obližnjem selu Luke na obodu Sarajeva gde je došao sa Ilidže na kojoj se zapucalo. Roditelji su ga odveli "da se u selu igra sa decom dok ne prođe". A onda je jednog majskog jutra baka ložila od zime zaostalo granje ispred doma a on se zabavljao tako što je u vatru bacao plodove od biljke "prašljive" čiji su ostaci pucali skoro pa rafalno. Čuli su "pucnjavu" Muslimani koji su ovladali selom i pred njihovom kućom su se stvorili za 10 minuta. Kada su videli Lea jedan od njih reče:

- Evo nama četničkog kurira!

Odmah su dečaka zgrabili, svezali mu ruke i stavili povez preko očiju. Odvukli su ga u obližnju seosku školu. Tu su nastavili da tvrde da su uhvatili četničkog kurira. Polivali ga hladnom vodom, šamarali ga i tražili da im kaže gde četnici drže stražu u selu pod hrvatskom kontrolom, gde žive Leovi kumovi Tešići...

- Gde vam je radio-stanica, gde vam je oružje sakriveno? Majku li ti četničku - vikali su ...

Odveli su dečaka zatim u logor u Tarčin pod pretnjom: Dole ćeš propevati kad ti komad po komad mesa budu sekli!

U ćelijama Silosa malog Lea je prepoznao Nenad Aleksić, majčin polubrat koji je bio uhapšen kad i ostali muškarci iz sela. Svi su se čudili otkud Leo tu.

I preživljavao je Leo maj 1992. u "Silosu". Noću bi se otvarala vrata, ulazili bi batinaši i tukli su ih nogama, rukama, palicama, puškama... Lea su svojim telom štitio Miladin Mićević i Nenad Aleksić. Detaljno se Leo ispovedio samo jedanput svom vršnjaku Bojanu Vegari, piscu iz Bratunca.

I nerado se danas seća sada Amerikanc Leo i neće detaljno da priča. Ukratko, nakon 14 dana njegovog boravka u logoru proširila se vest da će Crveni krst da popiše logoraše. Rekli su Leu cimeri iz ćelije da kuka da ga boli stomak, glava. I tako je došao do doktora Pintola i nekolicine njih iz uprave logora.

- Pustite ga kući, izgladneo je, bolestan je. Dete je to - kazao je Pintol zbunjen simuliranjem mališana.

- Ideš kući kod babe dok ne prođe Crveni krst. Nemoj da slučajno iz kuće izlaziš i ideš negde. Ubićemo te čim te vidimo van kuće. A kad prođe Crveni krst ponovo si naš - rekoše mu ovi drugi.

U to se umešao ponovo doktor:

- Odbacite dete kolima do sela, mali je...

I nisu mališanu dali auto da ga prebaci do bake u selu.

- Kakvo auto doktore, pa nemamo mi auta da četnike razvozimo. M'rš kući, mali - poslednje je što je Kapetanović čuo kada se kapija logora otvarala.

Kako je ispričao Leo, baka je bila u šoku kad ga je videla. Iste noći ga je hrabra žena provela kroz linije do kumova Tešića. Onda su ga odvezli na Ilidžu. Čuo je od kasnije razmenjenih iz sela, da su ga tražili kad je prošao Crveni krst.

JEŽI SE OD NAGOVEŠTAJA SUKOBA

BOŠNjAČKO nacionalno veće BiH "upozorilo" je prošle nedelje građane Bosne i Hercegovine da bi 2. i 3. maja 2024. godine moglo doći do nereda koje bi izazvali "ekstremisti", jasno aludirajući na Srbe. U ratnohuškačkom saopštenju punom generalizacija prema konstitutivnim narodima BiH, Bošnjačko nacionalno veće tvrdi "da bi moglo doći do napada na povratnike u Republiku Srpsku i pokušaja uspostavljanja kontrolnih i borbenih pozicija na međuentitetskim linijama".

- Ježim se. Pamtim ovo - veli Aleksandar Gligorević. - Moja sudbina je dokaz šta znači građanski rat.

PAVELIĆEVI NASLEDNICI

BRADINA je do ratnih dešavanja u Bosni i Hercegovini 1992. bila naseljeno mesto sa oko 700 Srba, odnosno 90 odsto stanovnika Bradine bili su Srbi. To je najveće srpsko mesto između Sarajeva i Mostara. Međutim, u zaseoku u okolini Bradine rođen je poglavnik NDH Ante Pavelić.

- Zato su ustaše ovde bile posebno krvoločne - objašnjava Aleksandar Gligorević. - Za pobijene Srbe iz Bradine hrvatsko-muslimanske snage su platile lokalnim Romima da odvuku srpske leševe do iskopane masovne grobnice u porti crkve. Ekshumirali smo žrtve nakon rata, ponovo podigli crkvu, ali tamo Srbi više ne žive. Možda nekoliko staraca.

NIKAD OSUĐENI

MUP Republike Srpske je Tužilaštvu BiH 2008. godine dostavio dokaze za podizanje optužnice protiv pripadnika muslimanske Armije BiH: Zije Landže, Faika Špage i Vahida Alagića, za zločine protiv Srba iz Bradine da bi 2009. godine Tužilaštvo BiH zaustavilo istragu, na inicijativu stranog tužioca Dejvida Švendimana, uz obrazloženje da "nema dokaza". Godine 2011. Tužilaštvo BiH je podiglo optužnicu protiv Miralema Macića, koji je sudijama kazao imena nalogodavaca zločina u Bradini 25-27. maja 1992, a to su: Jasmin Guska (načelnik MUP Konjic za vreme rata) i Enes Tucaković (načelnik policijske jedinice u Konjicu) i Tužilaštvo je u januaru 2012. pojačalo istragu. Ali, pod sumnjivim okolnostima, u samo nekoliko dana tokom januara 2012. umiru sva trojica optuženih (Guska, Tucaković i Macić). Tužilaštvo BiH u svom posedu ima ratni dnevnik koji je vodio Miralem Macić, gde su svi događaji 1992-1995. detaljno opisani.