LJEPOJEVIĆI KOD NOVE VAROŠI SU NA 1.240 METARA NADMORSKE VISINE: Već 31 godinu imaju krajnje neobične goste

Sletele su, prvi put marta 1993. godine, na krov ambara porodice Ivanković i od tada ne zaboravljaju ni svoje domaćine ni selo. Postale su zaštitni znak sela i miljenice pre svega dece, ali ništa manje i ovdašnjih seljana - vrednih ratara i stočara. Oni vele da su sigurni da im donose berićet...

- Ove godine doletele su 12. marta, najranije tokom svih ovih minulih decenija - priča nam Zoran Ivanković. - Baš su nas iznenadile. Bile su tu jednu sedmicu, a onda su ko zna gde "skitale". Nije ih bilo punih 20 dana. Bili smo se zabrinuli, ali, srećom, vratiše se... Mudre su one, mora da su osetile da će posle onih toplih dana u aprilu opet biti snega, pa su izbegle...

Čim je taj nalet snega prošao, eto ti njih opet... Sad izgleda da se ženka izlegla, da se nadaju prinovama pa ona ne mrda iz gnezda. Valjalo bi da bude tako. Raduju nas već 31 godinu. Kad slete, ozare nas.

Nije rad Zoran da se fotografiše za novine, ali sve će kaže o njima da nam ispriča.

- Grdni maler su preživele prošle godine. Kad su bile one velike oluje, oborile su im gnezdo i pobile mladunce... Ništa ne pitaj, bila je tuga božja. Čim je nevreme prošlo priteki smo im u pomoć, opravili im i učvrstili gnezdo traktorskom gumom. Dugo su ga odmeravale, kao da su ga nešto proučavale pre nege što su se u njega ponovo vratile. Velika je to za njih bila nesreća. Strepeli smo da li će se ove godine vratiti. Kad su došle, vala smo im se baš obradovali - kaže Zoran.

Ova retkost - rode na 1.240 metara nadmorske visine, izaziva radoznalost mnogih, a brežuljak iznad kuće Ivankovića idealan je vidikovac sa koga ih posmataraju kao i hranjenje ptića kad za to dođe vreme, pa i kako im se roditelji smenjuju u gnezdu, praveći krug i tražeći hranu po brazdama orača ili u vrbacima i na obalama reke što krivuda niz Kalipolje.

Od proleća do jeseni, ujutru kad ustanu, svi Ivankovići prvo pogled bace na gnezdo. Vidikovac je i učionica za čas poznavanja prirode za četiri đaka seoske škole, jedinog isturenog odeljenja OŠ "Knezovi Raškovići" u Božetićima.

- Javor je ovo, oštra je ovde i duga zima sa mnogo snega, ali mora da ima neka povoljna, što bi se reklo, ruža vetrova, a i Kalipoljska reka im je sigurno lep izvor hrane - razmatra Zoran razloge koji su rode "vezale" za Ljepojeviće. - A te godine kad su došle prvi put, sletele su na krov našeg ambara pod slamom. Kada smo prekrivali ambar postavili smo drvenu paletu na garaži i tamo su za dan-dva svile gnezdo. E, sad, čit'o sam da bele rode žive oko 15 godina, zato mislim da su ove što sad doleću neki potomci tih prvih.

Otkrivaju nam meštani, da kad par roda sleti u dvorište Zorana Ivankovića i njegovog oca Milete, žitelji Ljepojevića počinju da pale traktore i oru njive. A, njihov odlazak sa mladuncima na daleki put poslednja im je, tvrde, opomena da se kući privuku drva i nabavljaju zalihe za dugu javorsku zimu.