PONOSAN SAM ŠTO MI JE DOBRICA POSVETIO PESMU: LJubiša stihove čuva uramljene, u rukopisu, kraj mnogobrojnih nagrada

Nekoliko je desetina polaznika koji su završili likovnu akademiju, na šta su organizatori posebno ponosni, a Ranđelović o ovoj koloniji govori kao o svom životnom delu. Njen značaj prepoznali su i najveći srpski dečji pesnici, od Raše Popova do Ljubivoja Ršumovića, a najčešći gost bio je Dobrica Erić.

- Jedne godine, na cvetnim livadama Vlasinskog jezera, Dobrica mi je prišao i rekao da je napisao pesmu o meni. Mislio sam da se šali, ali sam ga zamolio da je, pred decom koja su slikala, recituje. Bio je to neopisiv doživljaj. Na kraju se prolomio dečji aplauz, a ja mislim da nisam bio "na krilima mašte", već nebu pod oblake - priseća se Džudža časti koju mu je učinio jedan od najvećih srpskih pesnika.

Erićevu "Pesmu o Džudži" Ljubiša čuva uramljenu, u rukopisu, kraj brojnih nagrada koje je dobio. Tu je i "Zlatna značka" Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, kao najviše priznanje za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture, ali i reportaža koju su, pre sedam godina, "Večernje novosti" objavile o ovoj koloniji:
- Radio sam na mnogim programima i koncertima. Vodio sam i Dramski eksperimentalni teatar, ali kolonija je moje treće dete i peto unuče. Doživljavam je kao nešto posebno i veoma blisko. Od kada sam u penziji njen sam doživotni, počasni gost, a kolegama sam ostavio u amanet da ne dozvole da se prekine.

Iako, kako kaže, nema neke visoke škole, Džudža je zaljubljenik u kulturu i kao takav bio je inspiracija ne samo pesnicima, već i velikanima srpskog glumišta. Sa svakim od gostiju uspeo je da izgradi bliske odnose, a sa mnogima je razvio lično i porodično prijateljstvo.

- Pesnici i glumci su se družili sa decom i otvarali izložbe njihovih radova. Sa Dobricom sam bio toliko blizak, kao da mi je rod najrođeniji. Obišao je celu Srbiju, ali sam mu se, izgleda, ja najviše dopao. Viđali smo se bar jednom u mesec dana. Bio mi je gost na porodičnim slavama. Odlazio sam i ja u njegovo selo, a glumac Danilo Lazović nikada nije prošao pored mog Zalužnja, a da nije svratio - priča nam Džudža, prisećajući se toga kako ga je Ršumović, svojevremeno, svom sinu opisao kao "pozitivno ludog čoveka".

- Posebno se pamti i druženje sa Rašom Popovim, koji je očarao ne samo decu nego i goste, konobare, kuvare i druge zaposlene hotela gde su mališani bili smešteni. Bio je čudo od čoveka - naglašava Džudža uz mnogobrojne anegdote druženja ovog pesnika sa decom.

A šta je Dobrica Erić mislio o Džudži rekao je u posveti koju mu je napisao: "Džudža je čudo prirode. Neobuzdani i neobrađeni grumen plemenitog metala koji zrači na sve strane. Bez Džudže ne bi bilo mnogih lepih događaja i druženja, pa ni ovog na Vlasini, najlepšem biseru naše lepe i nesrećne zemlje Srbije, o kojoj i ovde pevam i tugujem".

Dok glasno čitamo stihove Erićeve "Pesme o Džudži", ovom zanesenjaku oči se pune suzama. Njegove grudi širi ponos, ali ne propušta priliku da, po ko zna koji put, u prvi plan istakne svoje kolege, nastavnike likovne kulture, kao i finansijsku podršku lokalne samouprave bez koje višednevni boravak dece na Vlasinskom jezeru ne bi bio moguć.

- Prve dve godine nije bilo razumevanja niotkuda. Razočarao sam se, ali sam znao da to mora da uspe. Nisam gubio veru, nadu i volju. Prva kolonija održana je u kompleksu Jašunjskih manastira. Radilo se uz pomoć štapa i kanapa, a da bi obezbedio dovoljno hrane za decu ispraznio sam sopstveni zamrzivač. Treća kolonija je ličila na ovo što imamo danas, a četvrta i peta su mi ispunile srce i to traje do danas - naglašava Džudža.

PESMA O DžUDžI

Moram sada da ga skarabudžim

i pesmuljak o mom drugu Džudži,

dobričini sa dušom deteta

što se retko u životu sreta.

Vragolan, baštovan, traktorista,

komedijaš ili humorista.

Gaji kupus, krompir i papriku,

ima ženu, decu i svastiku.

Bez velike škole i mature,

on je srce u Domu kulture

u čuvenom selu Pečenjevcu,

zamajava odrasle i decu.

Priprema im razonode, burne -

ekološke, estradne, kulturne.

Čim izađe iz njive i bašte

on se nađe „na krilima mašte“

i povede najmlađe slikare

na Vlasinu da šaraju šare,

da slikaju lepotice breze,

da ne banče to leto bez veze.

Vodi razne glumce i pevače

po selima da narod ne plače.

Od radosti ove što nas snađe

kad nam zemlja pršte u komađe,

koj testiče s vodom na sokaku,

pa sad mož da toliš žeđ na šaku.

No pusti to sad na neku budžu,

da se vrnem još malo na Džudžu.

Poduhvata nove poduhvate

što ne mogu da se obuhvate

ovom pesmom koju skarabudžih

o mom slavnom prijatelju Džudži.

Pečenjevcu, kojeg mnogi znadu

u Leskovcu, u čuvenom gradu,

i selima okolo Leskovca -

koj da je bela vrana, crna ovca.

Takoj njemu sada raste slava,

da se barem ne zeza badava.

Da mu barem bude bistra savest,

da mu lakne kad ga skoli tuga -

rodio je tuj „nula šesnaest“

našeg dragog pobratima s juga.