NE PROĐE DAN DA SE NE SETIM JUNAKA SA KOŠARA: Potpukovnik Dragutin Dimčevski, komandant 53. graničnog bataljona, o legendarnoj bici 1999.
DA se među oficirima Prištinskog korpusa, među tim herojima merilo "vreme" ko je najduže i najviše proveo pod šlemom i na prvoj liniji fronta sa neprijateljem pre 25 godina, Dragutin Dimčevski, potpukovnik (tada major) verovatno bi "uzeo" prvo mesto.
Foto: Privatna arhiva
Svih 67 dana boja na Košarama bio je na obroncima Prokletija, uglavnom sa svojim vojnicima 53. graničnog bataljona.
Bio je odgovoran za 13 karaula, a izgubio je 16 boraca.
- Mnogo je to, kaže posle 25 godina, ali nije moglo drugačije, borbe su bile veoma teške.
Nakon povlačenja sa granice, bataljon je razmešten u Brus dok je iste jeseni major Dragutin krenuo da obilazi grobove svojih vojnika sahranjenih po Srbiji i Crnoj Gori. Ulazio je, kako priča za "Novosti", u najmanje 13 domova zavijenih u crno. I 25 godina od bitke na Košarama, ovog aprila, zajedno sa drugovima, pohodi porodice poginulih saboraca.
- Posle svega, šta da kažem kako se osećam: kao ponosan čovek i dostojan oficir - odgovara Dimčevski na pitanje, trudeći se da objasni duboke emocije. - Te 1999. nisam bio svestan svoje uloge u istoriji odbrane moje zemlje niti sam, kada je završen rat tog juna, tačno znao kakav podvig smo izvojevali. Da nisam tada bio tamo, teško bih se kajao. I da nakon rata ne obilazim porodice naših palih drugova, ne bih bio ni približno svestan koliki su div-junaci bili mladi vojnici. I njihovi najmiliji.
Sa Vučićem na karauli Deva
Foto: Privatna arhiva
Slaže se Dimčevski da su Košare bile namerno zaboravljene godinama i da Aleksandar Vučić ima mnogo veze sa tim što se danas slave junaci ove bitke.
Major Dimčevski je prema ratnom dnevniku sa Košara na karaulu stigao manje od sat po napadu 9. aprila u 6.40. Po dolasku, odmah je preuzeo komandu, konsolidovao redove i vratio borbeni moral "pogođen" artiljerijskom baražima iz Albanije i avionskim udarima NATO.
- Krenuo sam od vojnika do vojnika u rovu i tako danima sve vreme dok se vodila bitka na Košarama govoreći kako moramo po cenu života da odbranimo Prokletije - priča Dimčevski. - Da smo ustuknuli pobili bi nas u odstupanju. Ovako, odbijali smo ih "licem u lice". Iskusnim teroristima i NATO instruktorima koji su vodili šiptarske juriše nije bilo jasno zašto ne odustajemo.
Zvali su vojnici Dimčevskog pre 25 godina "tata" i on je to i bio. Kao strog otac mnoge stvari je branio vojsci - vatru u rovu ili okolini nisu smeli da upale da ih ne vide dronovi.
Razum i junačenje mladih vojnika
NAMA na Košarama su bespilotne letilice bile non-stop u vazduhu i one su i tada imale uređaje koji su automatski prenosili koordinate - seća se ratne drame potpukovnik Dimčevski. - Vojska nije volela što im je dozvoljeno da "promole nos" samo kad se bore i bilo je i junačenja. A onda na Šabanovim livadama 10. i 11. maja, na položaju ispod nas četa iz 125. brigade je ne slušajući starešinu zapalila vatru, a bespilotna letilica je to registrovala. Imali su 17 poginulih.
- Smrzavali su se graničari, tresli se kao pruće od zime, ali su shvatili da ako čak i cigaretu zapale u rovu, neprijatelj će ih "namirisati". Verovali su mi i kada nam je bilo najteže.
Najteže je bilo 11. aprila. Na Uskrs je Dimčevskom poginulo osam vojnika i komandir voda. Seća se svega kao da je bilo juče: na lokaciji Šabanove livade poginuo je vojnik Dragan Milićević Šumar, na Orezu su poginilu vodnik Ivan Vasojević, Darko Belobrk, Predrag Bogosavljević i Milenko Božić.
- Ova četvorka je poginula na moje oči. Dovodio sam 20 vojnika da pojačam odbranu i bio na 20 metara kad su Šiptari na njih otvorili vatru. Oni su ustali u rovu misleći od terorista da smo mi - kaže potpukovnik.
Istog dana na levom krilu, prema karauli Morina, poginuli su Ivan Bogoslavljević, Simo Popović i Radiša Ilić. Simo i Radiša su prethodno uspeli da se probiju do karaule Morina da odnesu deo municije i u povratku ih je čekala zaseda. Bogoslavljević koji je učestovao u obračunu poginuo je okrećući ručni bacač zaplenjen od teroriste. Ubio ga je snajper.
Seća se potpukovnik Dragutin i svih detalja posle boja na Košarama. Prvo je na jesen otišao u selo Mijajlovac na Moravi da obiđe porodicu poginulog Dragana Milićevića. Da im objasni kako je stradao njihov sin i brat:
- Tu sam razumeo da za njih i mene rat nikad neće završiti i da će bitka na Košarama za nas zauvek trajati. U Vranju sam posle obišao porodicu vodnika Predraga Milanovića. Iza sebe je ostavio dvoje dece...
Potpukovnik je "reportirao" i porodici Bobana Milenkovića iz Vladičnig Hana i tamo ga je dočeko pokojnikov rođeni brat koji je bio isto graničar. Onda je išao u Leskovac, pa u Novi Sad.
Naš sagovornik kaže da mu je bilo teško kod porodice Darka Belobrka koji je bio jedinac, a otac mu je bio kamenorezac.Klesao je sinu spomenik za grob. Išao je i u Laćarak kod Milenka Božića gde su ga dočekali otac i sin dok je mati umrla od tuge.
Nakon toga u Crnoj Gori bio je u porodici heroja poručnika Leovca.
Važno da starešina drži reč
POVERENjE u starešinu je ključno u boju, a vojnici su verovali Dimčevskom i kada je on sam sumnjao.
- Posle mesec dana na Prokletijama bilo je govora da će graničarima na položajima stići rotacija, ali to se nikako nije događalo. Između četvrtog i petog maja, vojska je bila pod vatrom i u rovu i pokušali su da napuste položaje. Stao sam pred njih i bez velikih gestova rekao da nazad nema gde i da tu ostajemo.
- To su sve teške slike, nema šta lepo da se ispriča, ali opet, kad se život i smrt "zagrle" ima svega. Smeha i suza - priča Dragutin. - Dalibor Trajković bio je teško ranjen na Košarama i obilazio sam ga u njegovom selu u Pomoravlju. Desilo se da je moja vojna kompanjola stigla pred njegov dom dok je porodica davala godišnji parastos nekoj rođaki te smo Dalibora zatekli kako leži nepomičan u koritu, zbog povreda. Sa uzvišenja gde je bilo groblje neko je video vojno vozilo i pomislio da je i Dalibor "otišao". Trajkovići su doleteli kao bez duše, prvo su plakali, pa smo se smejali...
U Crnoj Gori, u selu kod Plužina, porodica stradalog Sima Popovića, tri njegova brata, dve sestre i otac, komandanta graničara dočekali su kao u narodnoj pesmi. "Morali smo da se branimo da bismo živeli", tešili su potpukovnika koji je zaplakao videvši junaštvo Popovića.
- Oni su mi dali snagu da mogu dalje da obilazim porodice - kaže Dimčevski. - Toliko su bili zahvalni što sam došao... Simin otac Sreten mi je kazao: "Teško nam je, boli nas, ali nema povratka... Moramo da živimo...". Onda sam dalje nastavio nekako lakše i danas više nemam dilemu oko svoje misije. Ne sme da se zaboravi ničije junaštvo. Zbog živih.