SPRŽILI VOZ PUN PUTNIKA: Danas je 25 godina od jezivog zločina NATO nad civilima tokom agresije na našu zemlju

U stravičnom zločinu, od eksplozije i požara koju je izazvala, poginulo je najmanje 15 osoba, među kojima je bilo i dece, dok je teško povređeno više desetina ljudi. Tačan broj nastradalih nikada nije utvrđen...

Među žrtvama je bio i šestogodišnji dečak Branimir Stanijanović, iz Aleksinca. Sa njim su stradali i njegovi roditelji Vidosav i Divna. Stradali su i supružnici, mladi naučnici Ana i Ivan Marković koji su živeli u Leskovcu...

- Odvezao sam ih na stanicu. Voz je bio prepun putnika. Ušli su u drugi vagon. Lično sam video da u vozu nije bilo vojnika, pa mi je i danas neverovatno da su meta bili civili. Opravdanja za tako nešto nema, osim zla koje su namerno hteli da naprave - ispričao je ranije, u razgovoru za naš list Anin otac, pokojni Žarko Bjeletić, profesor hemije i nekadašnji direktor leskovačke Medicinske škole.

Ovaj čovek godinama je bio dostojanstven u tragediji koja je snašla njegovu i porodicu njegovog zeta. Zbog otežane identifikacije, dvoje dvadesetpetogodišnjaka sahranjeni su tek posle nekoliko dana na mesnom groblju u Ivanovom Vladičinom Hanu. Tamo su i krenuli vozom, jer je Ivanu brat javio da mu je stigao vojni poziv i da ga "otadžbina zove". Na put je pošao bez dileme, kao i Ana jer je želela da odloži trenutak njihovog rastanka.

Bili su zajedno od brucoških dana, a u braku tek pet meseci. Oboje su završavali postdiplomske studije kao najbolji studenti Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu i radili kao istraživači u leskovačkoj fabrici lekova "Zdravlje". Ana je, pored hemije, mnogo volela beletristiku i uživala u gajenju cveća, a Ivan je, osim Ane, voleo i sport. U vreme redovnog odsluženja vojnog roka bio je na ratištu na Plitvicama, pa se preko Tuzle vratio u Srbiju. Sa tenka na bosanskom ratištu Momo Kapor pozajmio je natpis "Smrt ne boli" i tako nazvao svoju knjigu koju je Ana čitala neposredno pred tragediju. Lično je u biblioteku nije vratila. Umesto nje to je učinila porodica.

- Bio sam tamo dvadesetak minuta posle bombardovanja. To je neopisiv prizor koji nikada neću da zaboravim. Tražili smo ih u Vladičinom Hanu i u bolnici među povređenima. Nije ih bilo. Prepoznao sam ih među onima koji su stradali - ispričao je neutešni otac i tast.

Sećanje na jezive scene koje su svedoci zatekli na mestu stradanja, i posle četvrt veka od ove tragedije, još žive. Građani juga Srbije ne mogu da zaborave slike delova ljudskih tela koji plutaju rekom. Pričali su i da su nastradale skidali i sa grana drveća. Krvi je bilo svuda, čuli su se jauci preživelih, a u nozdravama se osećao miris spržene kože...

U trenutku dok je prelazio most, voz je pogođen sa dva projektila, a još dve rakete pale su na obližnji drumski most na Koridoru 10. Kada je prvi projektil pogodio voz, lokomotiva i prvi vagon, koji su tek prešli most, odbačeni su daleko od mesta stradanja. Prvi projektil pogodio je i početak drugog vagona, a drugi je spržio treći i zalepio za šine četvrti vagon. Dok su vagoni goreli na mostu, preživeli su se izvlačili kroz prozore i, strahujući od novog napada, bežali ka polju i putu. Od siline ekplozije iz ležišta su izbacivani prozori i vrata okolnih kuća, dok se dolinom Južne Morave širio gust dim.

Srodnike pojedinih putnika niko nije mogao da spreči da uđu u užareni vagon tragajući za najmilijima. O tim trenucima, posle svega, govorili su kao o "praznom nadanju". Neverica da je NATO bombardovao voz u kome nije bilo vojnika i danas traje.