NISU ME OTERALI, OVO JE MOJ DOM: "Novosti" sa najstarijom Srpkinjom u Gnjilanu - Sudski dokazala da je na KiM njena dedovina (FOTO)

 Iz oronulog kućerka čuje se slabašni, ali odlučni ženski glas Milene Pavićević: "Ma bežite odavde, ovo je moja kuća, ne idem ja nigde".

Kad smo je imenom dozvali bojažljivo je izašla na dovratak, teško vukući otečene noge, na trenutak je nastala pauza, a onda odgovor: "Znam ja vas, bili ste ovde pre dve godine". Zaista, pre dve godine ekipa "Večernjih novosti" posetila je dom najstarije Srpkinje u Gnjilanu na Kosovu i Metohiji. I tada je Milena govorila da dok je živa na njenom se kućerku neće vijoriti zastava Albanije.

- Još sam živa, noge otkazuju, ali pamet me ne izdaje. Evo me u 88. godini, ni bolje ni gore. Pokušali su da me prevare i da kažu da je kuća njihova, ali na sudu je dokazano da je moje vlasništvo. Rekla sam da ne idem nigde, ne prodajem i ne dajem svoju dedovinu uprkos pritiscima. Više ne prete tako često, valjda čekaju da umrem - kaže baka Milena.

Ima administrativnih problema, istekla joj je lična karta i morala bi da ode za Vranje da uzme novu, ali ne zna kako će. Penziju prima i dovoljna joj je da nahrani sebe i vernog psa koji joj pravi društvo.

- U kuću ne puštam nikog, nije mi sređeno, ali koliko mogu toliko pospremim. Ide lepo vreme pa će naši ljudi da mi svrate, da sednemo u dvorište i popričamo. Ne nadam se ničemu, samo nekoj dobroj knjizi - priča baka Milena, vidno željna društva.

Kaže da su je Albanci ostavili na miru, ne kamenuju joj kuću, a i grafiti su sve ređi. A bilo je svega od 1999. godine. Nekih stvari, kaže nam, ne želi ni da se seća, od nekih je stid.

Pokazuje nam krštenicu: rođena je 18. novembra 1936. u Skoplju, gde su joj tada radili roditelji. Od 1946. godine je na Kosmetu. Kuća u kojoj živi je dedovina po majci, sazidana davno i vremenom dograđivana. Nije se udavala, nema dece, a ni bližih rođaka...

- Ja sam ti sine sama, ali ne dam na sebe, neću ni njihovu ličnu kartu, neću da im priznajem državu. Ljudi svašta pričaju o meni, ali drugi dom nemam. Neću da idem jer nemam gde, a neću ni da dam moje pa da stave zastavu Albanije kao što svuda rade - kaže nam ova hrabra Srpkinja.

Prati nas do kapije i poručuje da joj sledeći put donesemo knjige, jer iako joj ljudi šalju, ona ih sve brzo pročita, uprkos tome što za čitanje koristi dva para naočara.

Oko njenog kućerka su zgrade i velike savremene kuće, njena je bila tražena i na ceni, ali sada niko i ne pokušava da razgovara sa njom. Ova neustrašiva baka je jedna od desetak Srba koliko živi u samom gradu i najstarija je od njih.