KAFANA NADŽIVELA CARIGRADSKI DRUM: Objekat porodice Spasić još svedoči o istoriji dužoj od veka

A, u Podjuhorju, kafanu sa prodavnicom, i autentičnom izdanju srpske dolmare, još 1900. sagradio je Dragoslavljev deda Miloš, ugledni preduzimač tog vremena. Spasići su tada, na tom važnom putu tadašnje Srbije, duž obale Velike Morave - od Beograda, preko Kragujevca, Jagodine i Varvarina, do Kruševca - ljudima obezbeđivali prenoćište, a konjima i volovima štalu.

- Deda je poginuo već 1914, u Velikom ratu, a baka je, sa svršenom gimnazijom, uspela da sama iškoluje četvoricu sinova. Zahvaljujući dedinoj ušteđevini, trojici je kupila kuće u Beogradu, dok je moj otac Milutin, sa ugostiteljsko-zanatskom školom, ostao u selu, da nastavi tradiciju. Kad je napunio 22, a bilo je to 1932, ponovo je otvorio ovu kafanu i lepo radio do početka Drugog svetskog rata. U međuvremenu sam i ja rođen, pa sam praktično odrastao u kafani, a onda je otac otišao u rat - priseća se Dragoslav.

Po oslobođenju, nova vlast kafanu je nacionalizovala i u njoj su radila čak dva ugostiteljska preduzeća, a njemu je dozvoljeno da na mašini koju je otac kupio pravi sodu. Pedesetih godina prošlog veka od klakera i kabeze lepo se živelo, a onda je kafana vraćena porodici...

Foto: Z. Rašić

- Evo, već šest decenija ne izbijam iz kafane, tu sam stekao i penziju. Kad je moj otac drugi put otvorio kafanu, kupio je radio na baterije, prvi u temnićkom kraju, a prostor su uveče osvetljavale lampe "gasnjače". Među prvima smo uveli i struju, a onda sam ja kupio sam ruski frižider i - sto za bilijar. Jer, u ono vreme kafana je važila za kulturnu ustanovu, u kojoj su se domaćini okupljali svakodnevno, ujutro i uveče, takav je bio red - objašnjava Dragoslav, sećajući se da je kafana bila puna dok je narod imao para, dok nisu propale firme u okolnim gradovima.
 

Foto: Z. Rašić

Kaže, Raševica je do poslednje decenije prošlog veka imala nekoliko stotina fabričkih radnika i jedva su uspevali da stanu u autobuse koji su ih vozili na posao, mahom u Paraćin, ali i u Ćupriju i u Jagodinu. Kad potroše platu, kod Spasića se moglo i na veresiju...

I, otkad je po treći put otvorena, 1964, kafana nije prestajala sa radom - poslednje decenije više zbog tradicije, nego što ima posla. Štaviše, od tri Dragoslavljeve ćerke, dve su udate "u belom svetu", a samo je treća, Vera, sa njim u domaćinstvu. Od svake ima po tri unuka i veli da su mu oni jedini vredniji od kafane.
- Nisam otvarao samo dva-tri meseca lane, kada sam operisao kataraktu, a onda "ležao" koronu. I kad sam izašao iz bolnice, sedeo sam ovde, zaključan. To što sam zdrav, što do prošle godine tabletu nisam popio, samo kafani mogu da zahvalim - zaključuje Dragoslav Spasić.

POGLEDAJTE GALERIJU

Nepromenjeni dekor

DOLMARA od drveta i blata prilično je oštećena, kao i stolarija. Na stolovima su tradicionalni crveno-beli karirani stolnjaci, na jednom zidu stare fotografije vožda Karađorđa, Svetog Nikole i Draže Mihailovića, a sa drugog "motre" Karađorđevići... - Jedino je brodski pod morao da skloni, a plafon da podigne za 15 centimetara, da bi mu država dala dozvolu.