ZVONA DEČANA HRABRILA NAS NA KOŠARAMA: Saša Radojević - Ni danas ne znam kako smo po pobedili vojno nadmoćnu zapadnu silu (FOTO)

Foto-reporteru Milošu Cvetkoviću, Draganu Ninkoviću našem vozaču i potpisniku ovih redova bukvalno su klecala kolena u trenutku kada smo u društvu tada majora Duška Šljivančanina izašli na proplanak iznad same karaule. Prvi prizor koga smo postali svesni bila je grupa vojnika koja je ka nama išla iz smera vrhova Đeravice.

Da je na čelu stroja koji gazi sneg "klinac" od 19 godina koji je šlemom, puškom i rapovima za rezervne okvire municije "krio" godine, shvatili smo tek pošto se mlađi vodnik Radojević sa patroldžijama približio na par metara. Saša Radojević je te 1999. bio zamenik komandira karaule Košare - najtežeg mesta za vojnu službu i momak koji je u ovo iskušenje uleteo odmah pošto je u jesen 1998. završio podoficirsku školu.
Radojevića su "Novosti" ugostile prošle nedelje. Potporučnika Radojevića! Oficirski čin je dobio Ukazom predsednika Srbije povodom 24. marta, obeležavanja 25 godina od NATO agresije. Saša i "Novosti" su prijatelji za ceo život i zbog teksta u našim novinama sa naslovom "Ovim putem neće proći", koji je objavljen uoči samog rata sa zapadnovojnom Alijansom.

Diskretni heroj sa Košara se nije mnogo promenio. Sazreo je taman za metaforu: Kad se vojska na Kosovo vrati! Uostalom, svi njegovi Radojevići, rođena braća Božidar i Žarko, bili su graničari u ovom delu Srbije. Rođeni su u Metohiji u Gornjem Petriču, a sada je Božidar vodnik u VS a Žarko policajac u Jagodini. I, odmah na početku našeg susreta dok je Saša još ponosno pokazivao nove oficirske "čvarke", molio je da ga ne pitamo mnogo o ratovanju i vojnim strategijama jer "nije Pavković, general Lazarević ili vojvoda Mišić".

Da pričamo o Košarama, kako je bilo i kako je on to video.

- Kako je ta naša odbrana uspela i koja je to vojna taktika bila presudna da odolimo, teško sada može da se objasni. Kada uzmemo broj neprijateljskih snaga koje su napadale, premoć u vazdušnom prostoru koji su imali napadači i vojnu tehniku koju su koristili za gađanje naših položaja, nije logično da smo mi odneli pobedu. Na graničare, nas 115, duž nekoliko kilometara, napadalo je nekoliko brigada terorističke OVK, regularna vojska Albanije i NATO oficiri koji su bili instruktori. Opet, naši vojnici radije su išli u smrt nego u povlačenje - govori potporučnik Saša, a zatim odmah navodi prednosti naše strane.

Prema njegovim rečima, na našem desnom krilu nalazila se planina Đeravica, srpski Mont Everest, najviši naš vrh od 2.656 metara. Tada je bio sav u snegu, a pod tim snegom i kosti srpskih vojnika koji su se tuda povlačili u Albaniju 1915. Nisu graničari mogli da ih ostave.

- Kada otopli leti i kada se popenješ sa tog vrha se čuju zvona Dečanskog manastira u kom leže kosti svetog kralja Dečanskoga Stefana, komandanta nebeske vojske. On je bio uz nas.O tome mogu da svedoče svi srpski vojnici koji su bili u tom boju - uvereno govori Radojević.

Sledi zatim priča "kako je njega svetac pogledao" u boju:

- Bio je početak maja, već smo oguglali na vatru i malo se opustili. Sedeo sam na grudobranu rova na liniji i jeo iz konzerve kada sam čuo zvuke bacačkih mina. Umesto da legnem,rešio sam da pojedem paštetu na miru, a baš prva mina je pala ukoso u prednji deo mog grudobrana, malo preko metra od mene.Geleri su otišli u nebo i bočno, a mene je detonacija oborila u rov. Ni levo ni desno, sručio sam se u rov. Sledeća granata pala je desno na par metara, treća levo na istoj udaljenosti. Da me je naboj bacio u bilo koju stranu, ne bih ostao živ.

Potporučnik se seća i svojih vojnika, njih trojice koji su sišli do potoka da uzmu vodu. Videli su ih i lansirali ponovo tri mine. Sve tri su završile u vodi: 
"Buć,buć, buć"... Nelogično je bilo da ne eksplodiraju jer je potok bio plitak, a njegovo korito kameno, seća se Radojević.

Saša pripoveda o njegovom vojniku koga je snajper pogodio bočno, u visini srca. Zapaljivi metak je završio u rezervnom okviru rapa ne zapalivši ostalu municiju. Kada su pritrčali vojniku shvatili su da je snajperski hitac na pogođenom okviru napravio rupu u obliku krsta.

Čudesna je na Košarama bila srpska vojska na čelu sa tada majorom-graničarem Dragutinom Dimčevskim koji je stigao odmah po napadu, na Veliki petak pred Uskrs 9. aprila i ostao sa svojim "klincima" do povlačenja.

- Dimčevski je odmah stekao nadimak tata. Objasnio nam je da ako se povučemo ka Đakovici i uzmemo položaje na čistini, niko od NATO bombi preteći neće. I ko ne bi slušao takvoga junaka - dodaje potporučnik.

Objašnjava dalje oficir da je na liniji kada je agresija počela bilo 115 ljudi, a onda su počela da dolaze pojačanja i nikom ni od pridodatih nije palo na pamet da se povlači.

- Posle 10. juna nakon Kumanovskog sporazuma kada smo liniju po liniju napuštali poprište bitke u očekivanju strane vojske od nas 115 u autobus "Niš ekspresa" koji je čekao u Juniku ušlo je nešto malo više od 50. Poslednji je ušao Dimčevski. Ostali su ranije izbačeni iz stroja, ali srećom, imali smo samo nekoliko poginulih.

Ne seća se, kaže Radojević, šta mu je bilo najteže tokom borbi od 67 dana na Košarama. Veli, pomišljao je na majku i oca koji nisu znali šta je sa njim danima. Ispostavilo se da je Sašin rođeni brat Božidar, tada vezista u Prištinskom korpusu, ovim rečima smirio roditelje: "Ne bojte se, živ je, čujem ga radio-vezom, navodi našu artiljeriju".
Zaista, brat je slušao kako brat vodi boj!

Ne može potporučnik da izdvoji ni na šta bi posebno bio ponosan tokom ratovanja.

- Kada je pala ona mina na metar od mene bio sam u nesvesti minut-dva, možda i 15, ne znam. Kada sam otvorio oči iznad sebe sam video zabrinuto lice majora Dimčevskog koji je prepipavao gde sam ranjen. Pošto sam po njegovim grimasama shvatio da ne krvavim, na njegovo pitanje "da li da te evakuišemo u bolnicu", kazao sam "ne". U stvari, kažu da sam se prodrao kao da me deru, a to je bilo zato što posle eksplozije ništa nisam čuo.