PRAVOM PROTIV CEPANJA SRBIJE: Ustavnim amandmanima donetim na današnji dan 1989. autonomne pokrajine vraćene u pravni okvir naše zemlje

To je bila želja srpskog naroda za vraćanjem pokrajina u pravni okvir Srbije, time je nenasilno sprečeno njeno komadanje.

- Opšte je mesto u političkom govoru, pa i u radovima sa stručnim pretenzijama, da je u proleće 1989. Milošević ukinuo autonomiju pokrajinama i time rasplamsao nasilje na Kosovu. Činjenica je pak da je otvoreno separatističko nasilje Albanaca počelo 1981, a ponovo izbilo 1989, uoči donošenja amandmana kojima pokrajine nisu ukinute, kao ni novim Ustavom Srbije usvojenim 1990. Među 41 amandmanom usvojenim 28. marta 1989, najznačajniji je bio onaj koji glasi "O promeni Ustava odlučuje Skupština SR Srbije", čime je zamenjena ranija odredba po kojoj su pokrajine Kosovo i Vojvodina imale pravo veta na odluku Skupštine Srbije. Etnički Albanci su glasali za "nametnute" amandmane i u republičkoj i u pokrajinskoj skupštini, a vanredna stanja im je uvodila savezna država. To je dokazano i svedočenjem Mahmuta Bakalija u Hagu, posle čega je odbačena inkriminacija Miloševića zasnovana na mitu o amandmanima - kaže istoričar dr Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije.

On podseća da je Ustav iz 1974. toliko konfederalizovao SFRJ da je, posle pritiska Međunarodnog monetarnog fonda, predsedništvo CK SKJ 21. januara 1987. predložilo republikama oko 120 amandmana na taj akt, sa ciljem da se od Jugoslavije ponovo napravi funkcionalna federacija.

- Ugledna istoričarka Dajana Džonston skreće pažnju da su "dužnička klopka" i potonji zahtevi MMF koji su podrazumevali ustavne promene, a posebno uskraćivanje prava veta koje je paralizovalo saveznu vladu, ali i Srbiju, kao preduslov privredne reforme izazvali reakcije lokalnih lidera. Kosovski lideri, predominantno Albanci, odupirali su se svakoj vrsti reforme. Zapadni bankari i diplomate, tražeći od Beograda da provede krupne liberalne reforme, samim tim su pozivali na ukidanje autonomije Kosova - podseća dr Bjelajac.

Kako je došlo do te kontradikcije, da Zapad traži reforme, a da ih zatim osudi? Odgovor daje tekst iz "Njujork tajmsa", objavljen avgusta 1987. pod naslovom "Dva predsednička kandidata već ulažu napore da bi dobila podršku nove kategorije birača - Albanaca u SAD".

- Nesporan je uspeh Slobodana Miloševića što je u "pet do dvanaest" zaustavljen pokušaj da se kroz postojeće institucije sisetema i vlasti u Prištini i u Beogradu obezbedi realizacija velikoalbanskog cilja. U tom periodu Albanci su imali veliku pomoć sa strane. Pored poslovično vredne Tirane, podsticaj kosmetskim Albancima dolazio je i iz Ljubljane i Zagreba, koji su u tome imali svoje interese. Činjenica je da su najveće svetske sile, pre svega SAD, imale razne scenarije uoči pada Berlinskog zida, pa i oko Kosmeta, koristeći ih kao vid pritska na vlast u Beogradu. Početkom 1989. rudari "Trepče" "samoinicijativno" pokreću štrajk. Ubrzo se to "seme" širi po čitavom Kosmetu. Slede demonstracije i sukobi sa policijom, što dovodi do uvođenja vanrednog stanja. Svečano proglašenje novog Ustava Srbije Albanci su dočekali na nož. Ponovo ulica i demonstracije, ali ne samo na Kosmetu. Albanci iz Makedonije, po Tetovu, Strugi i Kumanovu kliču parole "Hoćemo veliku Albaniju" - zabeležio je Zoran Stijović, nekadašnji vrhunski analitičar Službe državne bezbednosti Srbije.

Te 1989. se pokazala i moć albanskog lobija u SAD, koji se razvijao od 1948, kada je CIA regrutovala bivše sradanike nacista iz Albanije i sa KiM. Oni su nagrađeni državljanstvom SAD i širenjem uticaja preko veza u tajnoj službi.

Na tim temeljima je predstavnik Donjeg doma Džozef Diogvardi, albansko-italijanskog porekla, stvorio u Kongresu SAD albanski lobi u kome su od 1989. izuzetno aktivni po pitanju Kosova uticajni senatori Bob Dol i Alfonso D'Amato, kao i Tom Lantoš iz Donjeg doma. Oni su u Vašingtonu 1989. osnovali i "Albansko-američku građansku ligu" kao najmoćniju organizaciju albanskog lobija u SAD. Američki ambasador Voren Cimerman je iste godine došao u Beograd, a njegove stavove ilustruju konstrukcije u oproštajnom telegramu upućenom 1992. Stejt departmentu.

- Cimerman kaže "mada su koreni netrpeljivosti stari vekovima, nacionalizam koji je ubio SFRJ započeo je 1987, kada je Milošević slušajući jedne duge noći o zlostavljanju Srba od strane Albanaca pokrenuo srpski nacionalizam, potom ukinuo (amandmanima) autonomiju Kosovu i Vojvodini". Pre 1989, kaže NATO mitologija, na Kosovu je vladao mir u sistemu autonomije koja je omogućavala albanskoj većini visok stepen samouprave, dok Srbi nisu "opozvali autonomiju i inicirali sitem aparthejda". Uspon tzv. OVK bio je po toj legendi neizbežan odgovor, a sledstveno toj interpretaciji, NATO nije imao izbora nego da pokrene vojnu operaciju. Istina je da je NATO testirao svoj kredibilitet agresijom na Srbiju - zaključuje dr Bjelajac.

SUDILI NA OSMANSKI NAČIN

MIT o velikosrpskim amandmanima je i dalje prisutan, a oni koji ga šire odbijaju da uzmu u obzir kako se albanska većina vladala na Kosovu od 1967. do danas. Ona je Ustav iz 1974. i na njemu zasnovane institucije koristila za diskriminaciju i proterivanje Srba iz pokrajine "legalnim" sredstvima. Nijedan sud pre amandmana 1989. nije bio stariji i merodavniji od najviših pokrajinskih, koji su sudili Srbima na osmanski način. Srbija i Jugoslavija su mogle samo nemoćno da gledaju kako se strana propaganda, iredentistička po karakteru, promoviše slobodno na njenoj teritoriji, za njene pare, ali bez prava da one intervenišu i suspenduju jednostranu "kulturnu" saradnju Kosova i Albanije - kaže dr Bjelajac.