ISTRČALA MARATON 500 METARA POD ZEMLJOM: Biljana Koteska Veljković, jedina žena iz Srbije koja je uspela u neobičnom izazovu u rudniku Merker

U Nemačku je putovala sa kolegom Milanom Krezovićem iz Policijske stanice Zemun, ali je on trčao polumaraton. Srpska trkačica ostvarila je odličan rezultat: od osamdesetak žena, bila je druga u kategoriji od 50 do 55 godina i deveta u ukupnom plasmanu. Merker maraton je do sada održan 16 puta i za to vreme istrčalo ga je samo šest trkača iz Srbije.

- Ovo iskustvo ne može da se poredi ni sa jednom trkom koju sam do sada istrčala. Na maratonima oko sebe gledate grad ili prirodu, ponekad more. Ovo je prvi put da sam trčala u mraku! Naravno, sa lampom, ali oko mene ništa, tmina - priča Biljana.

Trkači su se najpre rudarskim liftom spustili do prvog nivoa rudnika, a zatim stepeništem do četvrtog. Tu su ih sačekala specijalna podzemna vozila, u kojima su se, kao u filmu "Indijana Džons", vozili krivudavim hodnicima još desetak minuta. Samo točkovi vozila imaju metar u prečniku! Start je u delu koji podseća na pećinski hol: tu su ostavljali stvari, a zviždanju u pištaljku prethodio je laserski šou.

- Obavezno morate da nosite kacigu i lampu, a preporučuje se da imate i rezervnu, ako se ova pokvari. U suprotnom, ostajete u mraku i morate da čekate prvog trkača s lampom - kaže Biljana.

Dodaje da su tuneli samo u manjim delovima osvetljeni i ravni, dok većina krivuda, pod uglom od 45 ili čak 90 stepeni. Staza je puna uspona i nizbrdica, a visinska razlika je čak 750 metara. Stalno se ide gore-dole. Zbog toga, ali i nedostatka svežeg vazduha, trka važi za izuzetno tešku.

- Pošto vas spuste u okno dva i po sata pre starta, naviknete se na vazduh pod zemljom, ali definitivno je mnogo teže nego kad dišete napolju - objašnjava naša sagovornica. - Temperatura je ujednačena, nema vetra, ni kiše. Ipak, izuzetno je teško trčati sa kacigom. Kad sam se požalila nekim Nemcima da ne podnosim ni kačket kad trčim, a kamoli šlem, uzvratili su da će mi kod prvog uspona to biti najmanji problem. Bili su u pravu.

Staza je kružna, trči se 13 krugova i učesnici se često zabroje, pa se razočaraju kad na velikom bilbordu vide svoje ime i koliko su zaista prešli. Neki se i obraduju, ako shvate da su izbrojali manje i da će stići na cilj pre nego što su očekivali. Biljani se desilo i jedno i drugo. Podloga je utabana zemlja, a na nekim mestima klizava so, bukvalno uglačana kao led.

- Dugo sam želela da učestvujem u ovoj trci, ali nisam uspela da dođem do broja, pošto se startnine rasprodaju čim ih puste u opticaj. Broj učesnika limitiran je na 850, a zainteresovanih je daleko više. Ove godine je bilo učesnika iz 20 zemalja. Ovo je trka koja se trči jednom u životu. Malo ko se vraća jer nije tip takmičenja na kom ćete oboriti lični rekord. Mnogo trkača je odustalo, a trčali su sve iskusni maratonci, u top-formi. Dok su sa nama bili polumaratonci, bilo je dinamičnije. Kada su oni završili, na velikom delu staze bila sam sama. Jedno vreme sam trčala sa nekim Nemcima. Komentarisala sam: "Ovde smo samo mi i šišmiši", a oni će: "Ovde nema životinja!"

Deo staze vodi preko šina, pored rudarskih vagona i brojnih tunelskih krakova, ali je staza odlično obeležena, pa ne može da se zaluta. Trkači su nailazili i na vođene turističke grupe, neki su ih bodrili, drugi nezainteresovano gledali.

- Bilo je trenutaka kad sam se pitala što mi je to trebalo, ali osećaj kad stignete na cilj, a posebno kad se popnete na površinu zemlje i opet ugledate nebo, neprocenjiv je - zaključuje Biljana.

Trku je istrčala za četiri sata i 44 minuta, a bilo bi i brže da nije bilo stomakobolje. Mnogi trkači koji, inače, finiširaju maraton za manje od tri sata, ovoga puta nisu uspeli ni za pet.