ŠPIJUN KOME NISU VEROVALI: Šta je Istina o Vladimiru Vauhniku, koji je upozorio na bombardovanje Beograda i napad na SSSR

Deo odgovora na ova pitanja dao je sam Vauhnik u memoarskoj knjizi "Među špijunima, izdajnicima i junacima, priča o tajnoj obaveštajnoj organizaciji (1941-1944)", koju je priredio Vladimir Petrović, a upravo izdala "Akademska knjiga".

- Vauhnikov život je ostao najvećim delom nepoznat široj javnosti zbog njegovog antikomunističkog opredeljenja. Kasnije, posle raspada zajedničke države, o njemu su objavljivane tabloidne priče, za koje ne postoje osnove u istorijskim izvorima. Od svega je tačno to da je Vauhnik imao, na ovaj ili onaj način, veze sa mnogim poznatim ljudima svog doba, da je prvi poslao informaciju o šestoaprilskom bombardovanju koje se priprema i o napadu na Sovjetski Savez, kao i da je osnovao obaveštajnu organizaciju koja je za vreme Drugog svetskog rata na prostoru okupirane Jugoslavije radila u korist britanske obaveštajne službe. To potvrđuje i CIA u svojim dokumentima - kaže Petrović za "Novosti".

Među poznatim ličnostima sa kojima je imao manji ili veći kontakt bili su naš nobelovac Ivo Andrić, zatim Adolf Hitler, knez Pavle Karađorđević, Hajnrih Himler, Herman Gering, Milan Stojadinović, Milan Nedić, Dušan Simović, Dragoljub Draža Mihailović, Titova nevenčana supruga Herta Has i njena porodica, ustaška vrhuška, četnički i partizanski komandanti, britanski i nemački agenti... Vauhnik je prošao kroz ratište i kroz zatvor, sretao se sa najmoćnijim političarima svoga doba, ali je kraj života proveo skromno i anonimno, u emigraciji.

Rođen je 1896. godine u slovenačkom selu Svetinje kod Ormoža. Otac Mihael je bio nadučitelj, jugoslovenski orijentisan. Odrastao je i školovao se u Spodnjem Jakobskom Dolu, a Pešadijsku kadetsku školu završio je u Mariboru.

Regrutovan je u leto 1914. i poslat na Istočni front. Biće ranjen nekoliko puta, da bi na kraju dospeo na italijanski front, gde se i predao Italijanima. Posle rata vraća se u Maribor i sa bratom Milošem priključuje dobrovoljačkim odredima koji će se oružjem suprotstaviti Nemcima koji žele da Maribor i okolina pripadnu Austriji.

Godinu dana kasnije primljen je u vojsku Kraljevine SHS i odlazi na školovanje na Vojnoj akademiji u Beogradu i usavršavanje u čuvenoj francuskoj Specijalnoj vojnoj školi u Sen-Siru. Jedan od mitova koji kruže jeste da je studirao sa potonjim generalom De Golom i Dragoljubom Dražom Mihailovićem. Istorijski izvori, međutim, pokazuju da njih trojica pohađaju ovu školu u različito vreme, u razmaku od pune dve decenije.

Vauhnik napreduje u karijeri, postaje pukovnik, predavač vojne strategije, a zatim i šef odseka u nastavnom odeljenju Glavnog generalštaba Kraljevine Jugoslavije i načelnik štaba Drinske divizije.

I tu dolazimo do prelomne tačke njegove karijere - odlazak za vojnog atašea u Berlin, 1938. godine, u svojstvu čoveka od poverenja kneza Pavla, u isto vreme kada je tamo službovao i Andrić. U nemačkoj prestonici biće zadužen za niz poverljivih poslova, uključujući pregovore sa Milanom Stojadinovićem i Geringom 1939. o kupovini nemačkog oružja.

Bio je član i zvanične jugoslovenske delegacije kada je, u junu 1939. godine, u glavni grad Rajha stigao knez Pavle. Tako dobija priliku da se sretne sa kompletnim nacističkim vrhom.

- Knez Pavle ga je savetovao da se potrudi i sačuva prijateljstvo s Nemačkom, dok će se on pobrinuti za prijateljstvo drugih velikih sila - navodi Vladimir Petrović. - Međutim, posle napada na Poljsku, Vauhnik počinje da prikuplja podatke o borbenom stanju i prilikama u Nemačkoj, praveći obaveštajnu mrežu. Glavni izvor mu je admiral Vilhelm Kanaris, šef Abvera, vojne obaveštajne službe Trećeg rajha, antihitlerovski nastrojen.

Vauhnik je, ukrštajući podatke, dobijao precizne buduće rute kretanja nemačkih ofanziva. Tako je došao i do Hitlerovog plana napada na SSSR, o čemu će upoznati jugoslovensku vladu i druge diplomatske predstavnike.

Četiri dana pre šestoaprilskog bombardovanja, do njega je stigla poruka: "Jugoslavija će biti napadnuta 6. aprila, u rano jutro. Upadu će prethoditi teško bombardovanje i pre svega će Beograd biti pretvoren u ruševine i pepeo!" Iste večeri, na sigurnom mestu, sačekala ga je još jedna šifrovana poruka gotovo identične sadržine. Vauhnik nikada nije otkrio ime svog izvora, a dobijene informacije je brzo prosledio u Beograd i potvrdio ih u narednim danima. Međutim, pučisti generala Dušana Simovića neće ih ozbiljno shvatiti i neće reagovati.

- Simović je ove dojave tretirao kao besmislice i pripremao se za venčanje kćerke, 6. aprila - kaže Petrović. - Na odbrani Beograda ništa nije učinjeno, nije evakuisano stanovništvo, ni kulturno blago, a u odgovoru službenicima Narodne biblioteke pred bombardovanje, ministar prosvete poručuje da bibliotečko blago "metnu u podrume".

Sve Vauhnikove dojave pokazuju se tačnima, a on sa diplomatskim osobljem Kraljevine Jugoslavije u Berlinu biva uhapšen, protivno odredbama međunarodnog prava. Nacisti ih sprovode u Konstanc, pa u Bad Šahen, gde ga Abver ispituje kako je došao do tajnih informacija. Diplomate potom prebacuju u Beograd, gde Vauhnik nakratko završava u zatvoru Vojnog suda, a odatle ga sele u Grac, pa u sedište Gestapoa u Berlinu. Spasao se kada je pristao da u Zagrebu pomogne formiranje vojske NDH.

- Zgrožen je onim što zatiče u NDH, posebno zločinima nad Srbima i Jevrejima. Srećom, ubrzo upoznaje Antu Anića, zahvaljujući kom će posle nepuna dva meseca prebeći u Sloveniju. Major Anić, predratni načelnik pograničnog policijskog komesarijata u Mariboru, bio je visokorangirani pripadnik britanske Uprave za specijalne operacije (SOE) - objašnjava Petrović.

Anić i Vauhnik će voditi tajnu obaveštajnu organizaciju u okupiranoj Jugoslaviji sve do juna 1944, koja direktno radi za britansku obaveštajnu službu. I dokumenti CIA potvrđuju da je Vauhnik britanski agent. Organizacija dobija ime BBZ, po "Berlinskim berzanskim novinama", ali i po inicijalima Vauhnikovog imena i prezimena ispisanih ćirilicom i Zagrebom kao glavnim izvorom podataka. Sedište joj je u Ljubljani, a u mreži je bilo aktivno na desetine saradnika. Britancima su dostavljani nemački tajni podaci, pre svega o fabrikama oružja i jačini vojnih snaga na Balkanu. Rat nije preživela ni šestina tih saradnika, a među onima koji su otkriveni i likvidirani bila je i Vauhnikova rođaka Melita, koju su ubile ustaše. Posle "provale", Vauhnik opet emigrira.

Nikada se neće vratiti u zemlju. Krajem 1947. preseliće se u Argentinu, gde su živeli izbegli nacisti i ustaše. Ne zna se da li je i tamo nastavio sa obaveštajnim radom. Oboleo je od teškog oblika Parkinsonove bolesti i, usred operacije u Buenos Ajresu, preminuo je 30. marta 1955. Sahranjen je na groblju u ovom gradu, a njegovi posmrtni ostaci su početkom osamdesetih prebačeni u Sloveniju.

Nema dokaza o četništvu

U POJEDINIM tekstovima Vauhnik je predstavljen kao komandant slovenačkih četnika, kog je čak, navodno, Dragoljub Mihailović unapredio u čin generala. Potvrda za ove informacija ne postoji ni u jednom istorijskom izvoru, kaže Petrović.