OD JEZIVOG PRIZORA SE LEDILA KRV U ŽILAMA: Novica Stolić, dan posle martovskog pogroma došao da obiđe kuću u Obiliću (FOTO)

 Malo je reći da smo bili zatečeni i šokirani kada u dojučerašnjem dvorištu više nije bilo naše kuće, spaljena je, kao i svi pomoćni objekti. Ali jezivije od svega toga bio je prizor: ispred spaljene i potpuno uništene kuće ugledali smo obešeno prase.

Bio sam i tužan i besan... Shvatio sam i poruku, tu užasnu poruku upućenu nama, potpuno jasnu: ne vraćajte se jer ćete i vi završiti kao ovo prase.

Ovako se Novica Stolić iz Obilića, sada raseljeno lice u Gračanici, seća 19. marta 2004. godine, kada je dan nakon što su ga sa ostalim članovima porodice pripadnici irskog Kfora evakuisali u Prištinu pred ruljom Albanaca koja je svoj krvavi martovski pir u Obiliću sprovodila 18. marta, došao u svoj dojučerašnji dom.

- U nekadašnjoj porodičnoj kući tog dana bilo nas je šestoro: moji roditelji i supruga i ja sa troje dece. Stariji sin bio je treća godina Ekonomske škole, ćerka je bila druga godina Srednje škole, a mlađi sin peti razred. U našoj ulici bilo je pedesetak Srba, jer je posle 1999. godine u Obiliću, kada je reč o našem narodu, ostala kompaktna samo ta Cerska ulica. Znajući šta se dešavalo u Čaglavici, tražili smo zaštitu od Kfora, a oni su nam odgovarali da ne znaju gde se nalazimo. Dan ranije, rulja Albanaca nas je nekako zaobišla iako su u dva navrata u nešto manjem broju protutnjali tom našom ulicom. Napad na nas i prava golgota usledili su upravo 18. marta u ranim jutarnjim satima.

Ovako se Martovskog pogroma 2004. godine seća Novica Stolić iz Obilića, sada raseljeno lice u Gračanici. Ne zaboravlja dramatične scene kada su Albanci urlajući opkoljavali i palili srpske kuće iz kojih su žitelji bežali kako se ko snalazio, i kaže da su njegovi ukućani i on sa strepnjom svaki čas očekivali njihov dolazak jer je kuća Stolića bila pri kraju ulice. U tim trenucima koji su, kako kaže, bili kao večnost, svesni svoje nemoći da se izbave od mase i da nemaju kuda da prođu, ukućani su se u sebi molili Bogu za izbavljenje.

- Jednostavno, bilo nam je jasno da se sami ne možemo spasti. Bezbroj puta smo zvali i tražili od Kfora da nam barem decu izvuku živu, a sa nama kako bude... Budući da su saznali da smo u kući i da će nas ubiti ili žive zapaliti, irski pripadnici Kfora pojavili su se u kasnim popodnevnim satima sa svojim oklopnim vozilima. Najpre su transportovali decu, a potom i nas starije - priča nam svoju ispovest Novica.

Vojnici Kfora odvezli su ih do nekadašnje "Kasarne kosovskih junaka" kod kružnog toka u Prištini, gde su ih već dočekali Srbi evakuisani iz Prištine, Kosova Polja i drugih okolnih sredina... Saznali su da im je kuća zapaljena u večernjim satima...

- Žene i decu smestili su u nekakvu auto-radionicu, a nas muškarce pod šator. Ležali smo na kartonima na betonu, a grejanje su nam noću "puštali" iz nekakvih toplotnih "topova". Prema nama su se ponašali kao da smo mi krivi za situaciju u kojoj smo se našli. Pogotovu su bili rigorozni prema meni i mom prijatelju, ocu Miroslavu Popadiću, svešteniku crkve iz Prištine jer smo novinarima davali izjave telefonom. Njih su nam zbog toga i oduzeli - nastavlja Novica.

U kampu Kfora proveli su, kaže, nekoliko dana. Zahtevali su od vojnika da ih transportuju do Merdara, ali su ih oni posle nekoliko dana dovezli do Gračanice gde su boravili nekoliko meseci u tamošnjim školama, sve dok se nisu snašli za neki trajniji smeštaj u Gračanici gde su se ponovo kako-tako skućili.

- Iako su se nad nama u kasarni britanski vojnici Kfora uglavnom iživaljavali, jedan irski major bio je izuizetno korektan i dozvolio mi je da sa jednom novinarskom ekipom odem da obiđem kuću dan posle pogroma. Bolje da nisam... U mom Obiliću sada živi samo desetak Srba, svi u nekoj školi... Boli to, mnogo boli... Nije prošlo, evo 20 godina, nikad neće ni proći, boleće dok smo živi... - kaže nam Stolić. 

BONUS VIDEO - DR NOVOSTI: Kako biti emocionalno inteligentniji?