KAKO JE PORODICA RUDOLFA HESA ŽIVELA U CVEćU, UZ BAZEN, PORED AUŠVICA: U susret Oskaru i TV premijeri filma "Zona interesa"

Prvog, Rudolfa (Valtera Riharda) Hesa, rođenog u Aleksandriji, Hitlerovog zamenika u stranci, koji je krajem tridesetih i početkom četrdesetih bio treći čovek Rajha, tik iza firera i Geringa. Saveznici su ga uhapsili kod Glazgova i zatočili 1941, da bi ga se Hitler odrekao i proglasio ga ludim. Osuđen je na doživotnu robiju tokom Nirnberškog procesa i ubio se u zatvoru, u Zapadnom Berlinu, 1987.

Drugi Rudolf (Franc Ferdinand) Hes, rođen je u Baden-Badenu, a obešen u Aušvicu (16. aprila 1947.), u kom je godinama bio gospodar života i smrti. Ovaj drugi Hes i članovi njegove porodice glavni su junaci filma Džonatana Glejzera "Zona interesa", koji je počeo da se prikazuje u beogradskim bioskopima, ima pet nominacija za Oskara i biće prikazan u ponedeljak uveče, na Drugom programu RTS.

Dakle, Hes je bio nacionalsocijalista, oficir SS i, od maja 1940. do novembra 1943. godine, komandant koncentracionog logora Aušvic. Njemu se pripisuje brza izgradnja logora i primena ciklona B u gasnim komorama.

Potiče iz izrazito pobožne katoličke porodice. Otac je želeo da postane katolički sveštenik, ali se on posle očeve smrti tajno prijavljuje u vojsku i tokom Prvog svetskog rata postaje najmlađi oficir u nemačkoj armiji i najmlađi vojnik kome je dodeljen Gvozdeni krst za hrabrost.

Posle rata priključio se Istočnopruskom dobrovoljačkom korpusu i učestvovao u bitkama u oblasti Baltika i Rura. Takođe je učestvovao u brutalnom ubistvu školskog učitelja Valtera Kadoua, 1923. godine, jer je ovaj, navodno, izdao nacističkog paravojnog heroja Alberta Šlagetera francuskim vlastima. Jedan od njegovih najbližih saradnika prilikom izvršavanja tog ubistva bio je Martin Borman, koji će, igrom sudbine, postati zamenik onog prvog Rudolfa Hesa, kad ga je Hitler smenio.

Ovaj drugi Hes osuđen je na deceniju zatvora, a Borman je iskoristio svoj uticaj da mu smanje kaznu i da bude pomilovan 1928.

Tokom narednih nekoliko godina osniva porodicu i bavi se poljoprivredom, da bi ga Hajnrih Himler pozvao 1934. da se priključi SS-u. Tako postaje nadzornik bloka u logoru Dahau, unapređen je u čin kapetana i prebačen u koncentracioni logor Zahsenhauzen 1938. Oba ova logora bila su namenjena mahom za političke zatvorenike. U novouspostavljeni Aušvic stiže 1. maja 1940. godine u funkciji komandanta logora i to će biti sve do decembra 1943.

Hes je zaslužan za odabir bojnog gasa ciklona B za ubijanje u komorama, jer je trovanje, kako je sam govorio, bio poželjniji način ubistva od streljanja. Ovaj drugi način previše bi "opteretio vojnike koji moraju da ga izvrše, posebno zbog žena i dece među žrtvama". Bezosećajni masovni ubica, na saradnike je ostavljao utisak "dobrog i nesebičnog porodičnog čoveka", koji sa perfekcionizmom obavlja posao. Za vreme njegove komande, u Aušvicu je ubijeno više od milion ljudi, a nad zarobljenicima su vršena razna testiranja.

Hes je sa suprugom Hedvig i decom živeo tik do logora, od kog je njegovo lepo uređeno dvorište sa negovanom travom delio samo visoki zid. Vila je bila u "zoni interesa" Aušvica i iz okoline je zbog toga proterano na hiljade stanovnika. Logoraši su radili kod Hesovih kao posluga, a neki od njih su kasnije svedočili na suđenju, u Poljskoj.

Hes je krajem 1943. premešten u Berlin i dobija nadzor nad svim koncentracionim logorima. Za to vreme njegova porodica ostaje kraj poljskog kazamata smrti. Već na proleće 1944. Hes se vraća i nadgleda deportaciju oko 440.000 mađarskih Jevreja, koji u Aušvic bivaju deportovani za manje od dva meseca. Akcija dobija ime "Operacija Hes".

Porodica se razdvaja krajem rata i krije, a Rudolfa Hesa, prema svedočenju njegove kćerke, izdaje upravo supruga, da bi spasla sina. Uhapšen je 2. marta 1946. i predat poljskim vlastima. Hes je svedočio pred Nirnberškim sudom, detaljno je opisivao i svoje učešće u masovnim ubistvima u Aušvicu, ali i kako je funkcionisala logorska mašinerija u celom Trećem rajhu.

Osuđen je 29. marta 1947. godine na smrt i obešen 16. aprila. U publici su bili i neki od preživelih logoraša. Dok je čekao egzekuciju, napisao je autobiografiju, u kojoj je tvrdio da njegova porodica nije znala šta se dešava u logoru pored kog je živela. Upravo ovo dovodi u pitanje Glejzer u filmu, opisujući svakodnevicu porodice Hes, Rudolfa kao brižnog oca, koji deci čita bajke, majku koja isprobava bundu oduzetu od (verovatno već ubijene) logorašice, dok se u pozadini, s druge strane zida, čuju krici.

Kako je rekao Glejzer za "Gardijan", ovo nije film o prošlosti, već i o sadašnjosti, "o nama i našoj sličnosti sa počiniocima, a ne sa žrtvama". O kapacitetu za nasilje koji svi imamo.