OSTAĆE TO VUČIĆEVA I MOJA TAJNA: Selomir Marković - čika Sele, čuvar Čegra, nosilac Zlatne sretenjske medalje (FOTO)
VELIKA je čast i zadovoljstvo dobiti priznanje za trud i rad i to od prvog čoveka države. Predsednik Aleksandar Vučić mi je rekao da je čuo o meni mnogo lepih stvari. Tada sam se odvažio da mu kažem dve rečenice.
Foto J. Ćosin
Prva će zauvek ostati tajna između nas dvojice, a druga je: "Hoću da budeš prvi predsednik Srbije koji je kročio na brdo Čegar, jer nijedan dosad nije došao, još od kralja Aleksandra Karađorđevića".
Obećanje predsednika da će prvom prilikom doći da poseti ovaj spomenik podignut u znak sećanja na hrabre ustanike i njihovog komandanta na Čegru znači više nego sama Sretenjska nagrada kojom je ove godine odlikovan Nišlija Selomir Marković Sele. On punih 35 godina brine o spomen-kompleksu na Čegru dočekujući školske karavane, diplomate, strane i domaće goste, pripovedajući o najvećoj nacionalnoj tragediji u Prvom srpskom ustanku, 1809. godine.
- On je obećao, dao je reč da će prvom prilikom doći. To me je obradovalo, verujem da bi se onda još više toga uradilo da ovaj spomenik bude pristupačniji, da se do njega napravi bolji prilaz i put - nada se on.
Marković je odlikovan Zlatnom medaljom za zasluge i postignute rezultate u očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa. Od prvog dana kada je davne 1988. godine, kada je bilo 180 godina od Bitke na Čegru, postao domaćin kompleksa, čika Sele, kako ga znaju u ovom kraju, ima status volontera, i misiju da mlađim generacijama prenese deo srpske istorije i patriotizma. Više od 400 autobusa je prošle godine dočekao na Čegru pobrinuvši se da svaki bezbedno prođe.
- Put je jako uzan, ne mogu da se mimoiđu dva auta, pa se zato vozači koji voze ekskurzije meni jave i to tri puta. Poslednji put to urade kod pruge, a onda sin i ja izađemo i zaustavimo saobraćaj dok autobus ne prođe i tako se nikada nije desio nikakav incident - kaže on.
Iako je već zagazio u osmu deceniju, ne prođe dan da ne dođe i obavi rutinsku kontrolu na Čegru, dok tokom lepih i sunčanih dana njegova porodica i on tokom celog dana dočekuju goste i poslužuju kafom i kolačima.
- Pravilo je pod brojem jedan: kontrola i čišćenje spomenika. Vizuelna kontrola da preko noći nije nešto slomljeno ili oštećeno, a druga bitna stavka je da svakog dana, bez izuzetka, moram da upalim tri sveće. Prva našem patrijarhu Irineju, koji je mnogo pomogao i meni i oko spomenika. Druga je Stevanu Sinđeliću i treća njegovom osmom potomku Radetu. Potomci su stalno ovde. Bio je deseti potomak prošle godine, Stevan, rođen 2003. godine. Oni su iz sela Grabovac, često i ja odlazim kod njih. Kada sam u februaru išao po nagradu u Beograd, prvo sam svratio kod njih u Svilajnac. Otišli smo na groblje Stevanu - otkriva nam čika Sele.
Iako po struci nije istoričar, Selomir Čegarsku bitku zna u prste, o čemu svedoči i knjiga koju je napisao.
- Rusi su došli do Dunava, trebalo je da nam donesu naoružanje, ali je Dunav nabujao, pa su im se dve lađe sa vojskom potopile i tada su obustavili prelazak reke. U međuvremenu, na nagovor jednog špijuna bliskog Napoleonu Bonaparti poslata je jaka vojska da pomogne Turcima, jer im je odgovaralo da Turska ponese pobedu na niškom frontu. I dok smo mi čekali pomoć od Rusije, Turcima je stigla pomoć i vojska iz Grčke, Vranja, Leskovca, Albanije... To je rezultiralo time da na Čegru bude 15 neprijateljskih vojnika na jednog srpskog - objašnjava on.
Kraljevska lipa
JUNA 1927, kada je završeno osvetljenje kule kome je prisustvovao, kralj Aleksandar Karađorđević zasadio je dve lipe. Prva je stradala od mrava pre dvadesetak godina. Druga je očuvana, čuvam je kao svetinju najveću - kaže Selomir.
Čika Sele je voljen i cenjen ne samo od meštana, već i turista, stranaca, raznih delegacija.
- Mnogo toga i mnogo poklona sam dobio od stranih delegacija, američkih generala...
Komandant baze "Bondstil" na Kosovu Nik Dučić, potomak Jovana Dučića, našeg pesnika, poklonio mi je značku. Pre nekoliko dana su kompleks posetili predstavnici 17 zemalja iz celog sveta. Svi su bili oduševljeni - priča nam sa ushićenjem.
Za kraj poručuje da strahuje da za života neće dočekati da se ostvare dve njegove najveće želje.
- To je proširenje puta i izgradnja Srpske kuće. Želeo bih da se nesmetano prolazi, da put bude širi, da prilaz bude bolji i sigurniji, da jedan metar bude za biciklističku stazu i jedan metar za pešake i da bude osvetljen. Po projektu još je predviđena Srpska kuća, da ima prostor za 150 do 200 ljudi, da mogu zimi ili kad su vrućine posetioci da uđu, sednu, da popiju kafu, čaj...