OVA PEĆINA NAM JE JEDINI DOM: Pritisnuta nemaštinom, porodica Čuturilov, iz Mošorina, živi u lagumu u Titelskom bregu (FOTO/VIDEO)
PEĆINA podno Titelskog brega u Mošorinu, deceniju je jedini dom petočlanoj porodici Čuturilov. Do njihovog doma, jedne jedine prostorije sa zemljanim zidovima, podom i tavanicom sa vidljivim pukotinama, stiže se, opet zemljanim putem, na kraju kratke ulice Branka Radičevića.
Foto Lj. Preradović
U dvorištu prepunom raznih stvari, drvenim stolom i klupama, sa već skuvanom kafom, šakom ogrubelom od tereta i fizičkih poslova, stiska nam ruku i srdačno nas dočekuje domaćin Svetozar Čuturilov (65) sa suprugom Maricom Baronjom (46). Nisu, vele, venčani ali izrodili su troje dece: Zlaticu (18), Miru (17) i Miloša (5). Stidljivo se pravdajući da u pećini nema mesta, prima nas u avliju prekoputa, gde u čatmari od dve prostorije stanuje njegova majka Jovanka Grubić (87). U devetoj deceniji, ova sitna, ali okretna starica brine o ćerkama Miri (58), mlađoj Savki (49) i sinu Milošu (52).
SVAKA POMOĆ IM DOBRODOŠLA
ONI koji su u mogućnosti da pomognu da se sakupi novac za kupovinu kuće, mogu se obratiti Udruženju "Srbi za Srbe" i iz Srbije uplatiti novac na račun broj 160-279491-71. Sredstva mogu uplatiti i na račun Udruženja za cerebralnu i dečju paralizu Titel "Prijatelji Titela" na broj 200-2660880101810-49. Ovoj porodici je do tada i dalje neophodna finansijska pomoć za svakodnevne potrebe, a novac se može uplatiti na tekući račun Svetozara Čuturilova broj: 160-5800101367031-97.
Pitamo Svetozara za zdravlje, a on kaže da ne zna koju muku pre da nam opiše: da li bolest sve troje dece i supruge, sestara, ili o životu u lagumu, nedostojnom čoveka u 21. veku.
- Ovo nam je jedini dom - iskreno će Svetozar.
- Ni sam nisam dobro, ali moram da brinem o svojoj nejači. Deca su bolesna, a najteže je sa Zlaticom, koja boluje od epilepsije. Dnevno nekada ima i po dva napada. Golema je muka gledati svoje dete kako se pati. Struju sam nekako obezbedio, a vodu nam daje prvi komšija.
U pećini, lagumu u brdu, koji je, ko zna kada vojska iskopala prilikom nekih vežbi, ne može se okrenuti. Krevet, sto i peć bubnjara, jedino su pokućstvo. Stari automobil, parkiran s desne strane tik uz ulaz u pećinu, ujedno je orman i špajz. Tu drže hranu i odeću. Levo je šupa prekrivena ceradom. Tu Svetozar drži nešto od alata, da ima kad ga meštani pozovu za neki fizički posao ili u nadnicu. Raditi mora, ostali ukućani ne mogu da privređuju.
- Dobijamo socijalnu pomoć i dečji dodatak, ali najveći deo ode na lekove, pelene, hranu - kao da se pravda glava porodice.
- Kad mogu, kupim im i nešto jeftine odeće, ali gladni ne smeju da budu, pa makar ja bio praznog stomaka.
Trude se Čuturilovi da obnove i poprave koliko i šta mogu, ali kao da se to ništa ne vidi. Strahuju da se plafon u pećini ne obruši na decu, pa često konače u bakinoj kući prekoputa. A i tamo, teskoba. Odmah na ulazu malena prostorija, ispunjena krevetom.
Pored je kvarcna peć, a u sobi levo, dva kreveta i između sto. Proći se ne može. U šporetu koji pamti i bolja vremena pucketa vatra, a Mira, baka Jovankina ćerka, sedi na krevetu i guli krompir za ručak. Mesta za frižider nema, pa stoji na dvorištu.
- Ni ova kuća nije za život, ali bar ima više kreveta da unuci mogu ovde spavati.
Stisnemo se, pa kako nam bude - kazuje nam baka Jovanka, koja uprkos godinama, iza kuće obrađuje komadić posne zemlje. Sadim rotkvice, luk, krompir, da bar nešto uberem. Više od pola decenije sam u ovoj kući, nije moja, vlasništvo je šumske sekcije, ali me niko ne dira.
Nisu Svetozar i njegova porodica oduvek u toj pećini podno Titelskog brega. Živeli su vele, do 2014. u selu, pod kiriju. Gazda prodao kuću, morali su da se isele, a sugrađani s viškom nisu bili voljni da im iznajme. Došli su kod bake Jovanke, prekoputa raširili šator i koliko-toliko uredili pećinu. Svetozar i Marica, prvu zimu su proveli pod šatorom. Tada im je jedino rešenje bio ovaj lagum. I tako već deceniju.
- Nije mi za mene i ženu, već da se deci obezbedi koliko-toliko pristojan život - iskren je Svetozar. - Meni ne smeta da se kupam u lavoru i Marici da veš i leti i zimi pere u dvorištu u koritu, ali samo da bolesnu decu obezbedim.
Za muku i patnju Čuturilovih čulo se i van Mošorina zahvaljujući Udruženju "Prijatelji Titela" i njihovoj članici Nadeždi Vlaški. Pisali su molbe i apele mnogima, da se pomogne ovim čestitim ljudima. Od Humanitarne organizacije "Adra" dobijaju pakete garderobe, novogodišnje paketiće, sredstva za higijenu, peškire, posteljinu. I od Crvenog krsta im stižu paketi.
DECU NISMO HTELI DA DAMO
CENTAR za socijalni rad je, po Svetozarevim tvrdnjama, hteo da im oduzme decu i smesti ih u neku ustanovu:
- Deca su čista i nahranjena, uspeli smo da se izborimo da porodica ostane na okupu. I majku Jovanku su nameravali da odvedu u dom, ali ona nije na to pristala.
- Svaka pomoć im je dobrodošla, ali kuća im je najpotrebnija - kaže Nadežda.
- Pre tri godine obratili smo se Humanitarnoj organizaciji "Srbi za Srbe", koji su od tada angažovani za Čuturilove. Po njihovoj preporuci našli smo tri kuće koje su na prodaju ovde u Mošorinu, i očekujemo da ih procene i odluče se koja će se odabrati i o njihovom trošku srediti. Porodica ne bi da ide iz ovog mesta, tu su navikli i u drugoj sredini bi se teško snašli.
Kuća nekadašnjeg vrtića, predočava nam Vlaški, bila bi pogodna za porodicu Čuturilov. Sadašnji stanari dvorišnog stana spremni su da ga prodaju, a tu, pod istim krovom je još jedan stan u koji bi se smestila baka sa svojim ćerkama i sinom. Taj stan se, objašnjava dalje Vlaški, vodi na Direkciju za imovinu, obraćali su im se tim povodom, ali odgovor još nisu dobili. Organizacija "Srbi za Srbe", spremna je da popravi krov i drugo što treba, a onda bi se uz pomoć humanih ljudi, nabavilo pokućstvo kako bi se kuća opremila.