SINAJSKU PRAVOSLAVNU SVETINJU DO SUDNJEG DANA ČUVAĆE - MUSLIMANI: I prorok Muhamed se divio monasima iz Manastira Svete Katarine

NI ateisti nemaju nijedno bolje objašnjenje od čuda Božjeg za činjenicu da najstarije živo hrišćansko monaško središte, sa najdragocenijom i najstarijom bibliotekom sveta, u pravoslavnom Manastiru Svete Katarine pod Sinajskom gorom već 15 vekova opstaje u najsurovijoj izolaciji.

Svetinja podignuta oko Gorućeg grma iz koga se Mojsiju javio Bog okružena je visokim golim planinama i okrutnom pustinjom. Na prostoru je gde se odvajkada sukobljavaju nepokorna nomadska plemena beduina sa vlastima mnogih država koje su formalno kontrolisale Sinajsko poluostrvo. Od 7. veka manastir Svete Katarina potpuno okružuje svet islama, koji je nastao na susednom Arabijskom poluostrvu. Na Sinaju su ratovale vojske Rima, Vizantije, islamskih Kalifata, krstaškog Jerusalimskog kraljevstva, Osmanskog carstva, Egipatskog sultanata, Napoleonove trupe, moderni Izrael protiv Egipta, džihadisti Islamske države protiv svih...

Kako je moguće da utvrđeni manastir i danas izgleda isto kao kada ga je car Justinijan napravio u 6. veku oko starijeg hrama koji je 325. za pustinjake iz pećina i koliba sa litica i kanjona Sinajskih planina podigla carica Jelena, majka Konstantina Velikog? Zašto Justinijanova bazilika nije osvajana oružjem i pretvorena u džamiju kao crkve na Istoku. Odgovor se krije u Kapeli Gorućeg grma i danas mogu videti prastari koreni "neopalime kupine" iz koje je govorio Bog.

Ovaj prostor i Sinajska gora su svetinje za sve tri velika monoteističke religije: judaizam, hrišćanstvo i islam. One su saglasne da se proroku koga nazivaju Moše, Mojsije i Musa da je ovo prostor gde je započela drama Starog zaveta, čiji se vrhunac odigrao na Mojsijevom vrhu, gde je Bog sklopi prvi savez sa ljudima kada je plemenima Izraela dao zakone.

Upravo zbog toga je 1234. srpski prosvetitelj i zakonodavac Sava prešao hiljade kilometara od Srbije do Kapele Gorućeg grma u Svetoj Katarini i nastavio do vrha Sinajske gore, gde je Srbe priveo Hristu kao novi "savršen narod", kako je zapisao svetiteljev učenik i saputnik Domentijan.

Za opasno putovanje iz Kaira do kroz sinajsku divljinu kojom su vladali razbojnici Sava je dobio pratnju od egipatskog sultana El Kamila. Srpski arhiepiskop u Egipat je stigao u svojoj 59, posle oko dva meseca putovanja morem, a potom se teško razboleo u Jerusalimu. Čim se otrgao od smrti nastavio je put ka Kiru kroz Negev i Sinajsku pustinju. Kada je čuo da je veliki putnik došao u njegovu prestonicu El Kamil ga je pozvao na dvor gde su mnogi velikodostojnici došli da vide tog neverovatnog putnika. Verovatno ih je podsećao na legendarne sinaite o čijim su čudesnim sposobnostima kružile legende. Među njima je i jedan raniji Sava, "otac sirijskog monaštva" Julijan Sava koji je u 4. veku sagradio prvi hram na 2.285 metara visokom Mojsijevom vrhu.

- Ono što znamo o Julijanu Savi nije toliko tok njegovog života koliko stil njegovog asketizma. Živeo je u pećini u pustinji. Postio je, molio se i držao duga bdenja, često je danima išao pešice po otvorenoj pustinji. Po izgledu je bio "sama kost i koža". Pevao je psalme i molio se noću u pećini sa učenicima, a po danu su išli dva po dva u pustinju da se mole. Tokom obreda jedan je stajao, a drugi klečao za vreme petnaest psalama, a zatim su menjali mesta - navodi istoričar Dejvid Grifit.

Isposnik je sa grupom učenika oko 362. godine uzverao na strmi Mojsijev vrh do koga tada nije bilo nikakve staze. Askete su uprkos svom ispošćenom izgledu pokazale neverovatnu veštinu i snagu: sagradili su na vrhu Sinajske gore hram nalik skiniji, "šatoru zaveta" gde je čuvan kovčeg sa Tablicama zakona.

Tada je i hodočašće na strmu planinu bilo rizičan poduhvat, a gradnja crkve na vrhu pravo čudo, pa je znameniti teolog Teodoret iz Antiohije napisao pesmu u kojoj je Julijana Savu poredio sa Mojsijem kada se u petom veku popeo na vrh planine.

Da tajne drevnih sinaita nije lako racionalno objasniti pokazuje i mumifikovano telo monaha koje se čuva u manastirskoj kosturnici. Arheolozi su ga pronašli u molitvenom položaju krajem 20. veka u pećini pod Mojsijevim vrhom, gde se u 5. veku pominje podvižnik Stefan. Ispitivanja su pokazala da mumija potiče iz tog perioda. Zato nije čudo što i današnji beduini, muslimani koji čuvaju manastir, kao i njihovi preci pre više od 1.500 godina, veruju da sinaiti čuvaju "tajnu Musinu (Mojsijevu) knjigu" i da poseduju natprirodne sposobnosti.

Zato je 1234. egipatski sultan dao pratnju našem Svetom Savi čim mu je ovaj otkrio svoj cilj: Džebel Musa (Mosijeva planina). El Kamil je tako ispunio zapovest Muhameda, proroka svoje vere koji je sinaitima oko 622. dao "aštinamu", povelju čije ime znači "pismo o pomirenju". Njime je garantovao autonomiju manastiru Svete Katarine, zaštitu monaha i svetovnjaka hrišćana koji pripadaju ovoj svetinji i njenih poklonika. U manastirskoj riznici je i danas izložen osmanski prepis Muhamedove povelje koji je monasima Svete Katarine izdao sultan Selim u 15. veku. On je tada preuzeo i u carigradsku riznicu odneo original ispisan najstarijim arapskim pismom na gazelinoj koži i potpisan otiskom Muhamedove šake.

Sultan je poveljom-prepisom potvrdio da poštuje "pismo koje je izdao Muhamed, Ibn Abdulah, Glasnik, Poslanik" upućeno "prigrliteljima islama i sledbenicima Isusa Nazarećanina na Istoku i Zapadu, dalekim i bliskim, Arapima i strancima, poznatima i neznanima" u kome je naglašena "obaveza svakog sledbenika islama da ne protivreči ovoj zakletvi ili da ne poštuje ovu zakletvu do Sudnjeg dana i kraja sveta".

- Ovo pismo sadrži zakletvu koja im je data, a onaj ko ne posluša ono što je u njemu smatraće se nevernikom i prestupnikom onoga što mu je naređeno... bilo da je sultan ili bilo koji drugi vernik islama. Kad god se hrišćanski monasi, poklonici i hodočasnici okupljaju, bilo u planini ili u dolini, ili u pustoši, ili na prometnom mestu, ili u ravnici, ili u crkvi, ili u svetim mestima, mi smo ćemo stajati iza njih njih i zaštitićemo ih i njihovu imovinu i njihov moral" jer su oni Moji podanici i pod mojom zaštitom - obavezao se Muhamed.

On ih je oslobodio od džizje, poreza koji plaćaju nemuslimani, naglasivši da hrišćani pod okriljem Svete Katarine "od svojih prihoda ne smeju da daju ništa osim onoga što im je drago - ne smeju biti uvređeni, uznemireni, prinuđeni ili primorani".

- Niko ne sme da pljačka ove hrišćane, ili uništava ili pokvari bilo koju od njihovih crkava, ili bogomolja, niti da uzima bilo šta od stvari koje se nalaze u ovim kućama i donosi ih u kuće islama. A ko oduzme bilo šta od toga, biće onaj koji je pokvario zakletvu Božju i, istina, nije poslušao Njegovog Poslanika... Zaista ću čuvati njihov dogovor, ma gde bili, na moru ili na kopnu, na istoku ili zapadu, na severu ili jugu, jer su pod Mojom zaštitom i zavetom Moje bezbednosti... Njihove crkve se moraju poštovati i ne smeju biti zabrane da grade crkve ili popravljaju manastire - obavezao je Muhamed muslimane.

Zato su do danas čuvari manastira Svete Katarine beduini muslimani iz plemena Džebelija (gorštaci) čiji se jedan rod zove "sinovi vojnika". To su daleki potomci islamizovanih rimskih legionara koje je u 6. veku sa Balkana doveo car Justinijan da čuvaju veliki utvrđeni manastir Svete Katarine koji nikada nije zapusteo.

Beduinsko predanje mnogi su smatrali fantazijom dok arheolozi krajem 20. veka nisu kraj manastira otkrili temelje kompleksa građevina u kome su živeli neimari, legionari i njihove porodice, koje sa ponosom kao pretke pominju Džebelije.

JUSTINIJANOVO STEPENIŠTE

MANASTIRSKA bazilika koju je izdgradio car Justinijan u 6. veku, posvećena Preobraženju Gospodnjem, čija tri broda razdvajaju kolonade visokih stubova sa bogato reljefno ukrašnjenim kapitelima od tamnog vulkanskog kamena izgleda i danas kao u Justinijanovo vreme. Nažalost, njegov monumentalni crkveni kompleks na vrhu Sinajske gore srušen je u nekom velikom zemljotresu pre 12. veka i tek 1935. je od njegovog kamena napravljen današnji hram. Justinijanovo Strmo stepenište iskušenja sa hiljadama stepenika već nekoliko godina nije u upotrebi zbog bezbednosti, pa se ide obilaznom stazom do Mojsijevog vrha.