SRBIJA JOŠ ČEKA DA VIDI "POMIRENJE": Kako je SPC spasla jedini zajednički spomenik voždu Karađorđu i knjazu Milošu

PREDSEDNIK Srbije Aleksandar Vučić je, na Sretenje, tokom dodele visokih državnih odlikovanja, stojeći između velikih portreta vožda Karađorđa i knjaza Miloša, kazao da su obnovitelji srpske državnosti predstavljeni jedini put zajedno na vajarskom portretu uklonjenom iz javnosti pre više do veka, a koji se čuva u Patrijaršiji SPC.

- Molim vas da nađemo način da to vratimo srpskom rodu, svim građanima Srbije. To su naši velikani. Obojica - obratio se tom prilikom predsednik Vučić patrijarhu Porfiriju.

Najveći deo srpske javnosti se našao u čudu, jer je malo poznato da zajednički spomenik obnovitelja Srbije postoji, a još manje ljudi zna da je samo zahvaljujući Srpskoj pravoslavnoj crkvi sačuvana ta skulptura simboličnog imena "Pomirenje". Nju čine poprsja vožda i knjaza koje spaja srpska zastava, ona pod kojom su se obojica borili.

Umetničko delo posvećeno "neimarima srpske državne kuće" je po narudžbini rodoljuba, advokata i tadašnjeg viceguvernera Narodne banke Marka Stojanovića izradio 1904, na stogodišnjicu Prvog srpskog ustanka, veliki vajar akademik Đorđe Jovanović.Stojanović je izradu platio delom svojim novcem, a delom zaostavštinom ubijenog kralja Aleksandra, koju je spasao od sveopšte pljačke i razaranja imovine Obrenovića. Njegova ideja je bila da se spojenim bistama vožda i knjaza simbolično predstave dva perioda Srpske revolucije, od ustanka koji je Karađorđe poveo 1804. do 1830. kada je Miloš izdejstvovao Hatišerif o autonomiji Knjažestva Srbije. Zato je tražio da Karađorđe bude prikazan sa pištoljima čijim je pucnjima počela buna na dahije, a Miloš sa ordenom sultana Mahmuda Drugog koji je dobio sa Hatišerifom.

Stojanović je ove podatke ostavio u knjižici "Podstaci i razlozi za spomenik Đorđu i Milošu", koju je nameravao da poklanja prilikom otkrivanja spomenika obnoviteljima Srbije od kojih je "jedan postavio temelje, a drugi krov zgrade koja se naziva srpska država". Zamislio je da njihov zajednički spomenik sa simboličnim imenom "Pomirenje" bude na postamentu od jablaničkog mermera u kome bi bilo ugravirano: "Slava Đorđu i Milošu vođima vaskrsa srpske države 1804-1830".

- Odnos koji bi trebali imati prema Milošu i Karađorđu trebalo bi izgraditi na poukama koje daju sveta crkva i narodna poezija, da u dvojstvu Miloša i Karađorđa bude sagledano jedinstvo i vaskrs Srbije - poručivao je Stojanović, pre svega beogradskim opštinskim vlastima, od kojih je tražio dozvolu da spomenik postavi na tadašnjem skveru Knez Mihailov venac, na prostoru između današnjih zgrada Biblioteke grada Beograda i Akademije likovnih umetnosti, koja je tada bila Stojanovićeva kuća. Molio je opštinare da ako spomenik ne može tu da stoji, da mu se dozvoli da ga stavi u svoje dvorište, na mali zeleni prostor gde je danas spomenik Milanu Rakiću.

Ovakav zahtev, samo godinu posle krvavog Majskog prevrata 1903. i ubistva poslednjih Obrenovića, bio je hrabar gest, jer su zaverenici-ubice bili neformalna ali stvarna vlast.Opštinskom odboru Beogradske opštine nije bilo do "Pomirenja". Želeći da se dodvore novoj dinastiji i zaverenicima, odbornici su ne samo odbili molbu za postavljanje spomenika, već su neki od njih Stojanovića i Jovanovića tužili dvoru. Kralj Petar ih nije progonio, ali spomenik je sledećih četvrt veka morao da ostane u "kućnom pritvoru".

- Stojanović je bio odvažan i pronicljiv čovek, a želeo je da "Pomirenjem" pošalje poruku Srbima da im je nepohodno izmirenje sa samima sobom. On je predosetio veliku opasnost u pojavi da je uz smenu dinastija počelo i prekrajanje istorije, brisanje sećanja na velika dela Miloša i njegovih naslednika. Uništavale su se sve tradicije, od obeležavanja Cveti kad je podignut Takovski ustanak, do obeležavanja dana kada je Srbija pod kraljem Milanom povratila status kraljevine. Ta kontradikcija, da je jedna dinastija želela da preuzme krunu Srbije, a da se istovremeno poništavalo sećanje kako su državi vraćani samostalnost i status kraljevine, predskazivala je budućnost u kojoj će Srbi početi da se bezrazložno stide sami sebe, da se odriču sopstvenog identiteta i da bezglavo tumaraju tražeći neki drugi - kaže istoričar prof. dr Suzana Rajić.

Ona napominje da Stojanović nije bio sam u pokušaju da postavi "Pomirenje" pred oči Srba, da je uz njega stao i veliki istoričar i diplomata Stojan Novaković, upozoravajući da "ne sme da se menja istorija zbog dinastije" jer će to zbuniti narod i izazvati velike štete.

- Priča oko zabrane postavljanja spomenika Karađorđu i Milošu postala je predskazanje stradanja Srba u 20. veku. Srpska pravoslavna crkva se u ovoj situaciji i doslovno i simbolično našla u ulozi spasioca "Pomirenja", kada mu je zapretilo i fizičko uništenje - kaže prof dr Suzana Rajić.

U Velikom ratu Marko Stojanović je 1914. pod teškom vatrom austrougarske artiljerije spasavao poslovne knjige i imovinu Narodne banke. U isto vreme sinovi vajara Jovanovića su ratovali, Mirko u Srbiji, a Branko u Francuskoj gde je i poginuo na Marni. Posle rata solunac Mirko, vrhunski inženjer, nije želeo da ostane u Jugoslaviji i nastavio je karijeru i život na naftnim poljima u Africi. Možemo da nagađamo koliko je na to uticalo tvrdoglavo odbijanje Beogradske opštine da ne dozvoli postavljanje spomenika "Pomirenja". Đorđe Jovanović je u autobigrafiji zabeležio da ga je ministar Milan Stojadinović opanjkavao kod kralja Aleksandra Karađorđevića da je "istakao Miloša ispred Karađorđa i da je Karađorđe zagrlio Miloša" iako su obe biste napravljene bez ruku!

- Marko Stojanović je umro 1923. ne dočekavši odobrenje gradskih vlasti za postavljanje spomenika. Njegova supruga je tek 1928. dobila dozvolu, a spomenik je otkriven na Vidovdan 1929, na mestu gde se danas, na kraju Knez Miahilove, nalazi spomenik Milanu Rakiću - kaže Neda Kovačević, spisateljica i istraživač, koja je 2016. svojom knjigom "Beogradski spomenarnik" u javno sećanje vratila "tajni" spomenik voždu i knjazu.

Istoričarka umetnosti Anita V. Marković je otkrila intrigantnu priču da je Stojanovićeva udovica već 1928. postavila "Pomirenje" na postament, ali da ga je godinu kasnije, posle uvođenja Šestojanuarske diktature neko noću skinuo i bacio u Savu. Spomenik je pronađen, u junu je svečno otkriven, a posle samo godinu dana je ponovo nestao. Đorđe Jovanović je u autobiografiji ostavio razjašnjenje: saznalo se za namere da "Pomirenje" bude uništeno pa je reagovala Srpska pravoslavna crkva i preuzela brigu o spomeniku. Od tada se čuva u Patrijaršiji koja štiti "Pomirenje" i kao spomenik i kao ideju. Jerej dr Vladimir Radovanović, upravnik Muzeja SPC, naglašava da to nije slučajnost.

- Od Svetog Save do danas srpska crkva je uvek sabirala svoj narod i gledala mnogo dalje od dnevnopolitičkih raskola. Sava je izmirio braću Stefana i Vukana koja su zapovedala silnim vojskama, ne silom, već moštima Svetog Simeona Nemanje. Jer, on je bio ne samo njihov otac već i roditelj srpske srednjovekovne države koju im je ostavio u baštinu, koju su oni razarali građanskim ratom umesto da je čuvaju. Sava je moštima Nemanje postideo i pomirio braću zakrvljenu zbog pohlepe za kratkotrajnom ovozemljskom vlašću. Taj način pobeđivanja naš otac Sava je ostavio u baštinu svojoj crkvi i narodu - kaže dr Radovanović.

IDEJA O TOPOLI I TAKOVU

POSTAVLjANjE velike replike spomenika "Pomirenje" na visoki prevoj Rudnika bila je velika ideja i neostvarena želja pokojnog socijaliste Dražimira Marušića, predsednika Opštine Gornji Milanovac.

- Maštao je da spomenik iz Patrijaršije postavi na Rudnik između, kako je govorio, "krila Srbije - Topole i Takova" i da se tako simbolično ostvari istorijsko pomirenje zavađenih srpskih dinastija i Srbije. On je pre toga već mnogo učinio na "rehabilitaciji" Obrenovića, koje je vratio tamo gde pripadaju, identitetu Rudniko-takovskog kraja - kaže istoričar Borisav Čeliković.

Glavni Marušićev saradnik u projektu monumentalnog "Pomirenja" na Rudniku bio je vajar Nebojša Savović Nes, koji je 18 godina radio na kamenoj plastici Hrama Svetog Save.

- O njegovoj ideji pričao sam velikom prijatelju, tadašnjem protoneimaru hrama profesoru Voji Milovanoviću. Rekao mi je da je zamisao izvodljiva uz pomoć 3D skenera koje smo već koristili na hramu. Naš saradnik Zoran Miljenović je skenirao skulpturu iz Patrijaršije i ima je arhiviranu kao 3D model, pomoću koga je moguće napraviti uvećan model za odlivanje u bronzi. Nažalost, ovaj Marušićev projekat prekinula je nagla smrt, a oni koji su došli posle njega nisu bili sposobni da nastave njegovo veliko delo - kaže Savović.