POVODOM DANA DRŽAVNOSTI SRBIJE ODLIKOVAN JE ZLATNOM MEDALJOM ZA HRABROST "MILOŠ OBILIĆ": Spomenkova večna straža na Ozrenu

O Spomenkovom životu i ratnom putu napisana je knjiga i snimljeni dokumentarac. Iako će se uskoro navršiti 31 godina od njegove pogibije, ime mu ne bledi, kao ni sve što je učinio. Poginuo je pet meseci pre 15. rođendana prilikom granatiranja položaja VRS na Ozrenu, na brdu Visići, a samo dva meseca ranije odbio je ponudu Predraga Simikića da sa njim ode u Pariz, gde bi ga udomio, školovao i omogućio mu normalan život.

- Predrag je uspeo da dobije punomoć i izvadio je Spomenku pasoš da ga vodi u Pariz, ali dečak nije hteo da napusti Ozren, rodno selo Gornji Ulišnjak i VRS, koja mu je bila sve - priča za "Novosti" Velibor Tripić, Spomenkov kum i vršnjak.

Kaže da su zajedno slavili i rođendane početkom avgusta jer su rođeni u pet dana razmaka.

- Šta ću kume ja u Parizu. Da vodam kučiće, da ostavim kuću, grob majke, moje konje i moju vojsku. Tako mi je govorio Spomenko kad su došli da ga vode u Pariz početkom 1993. I ostao je u selu gde je i nastradao u martu te godine - seća se Velibor.

Sa majkom Milenkom, Spomenko se seli iz Maglaja u selo Gornji Ulišnjak u zaseok Jovići kod bake Vide, majčine majke, par godina uoči rata. Nisu više mogli da trpe nasilnog oca i muža. Dolazak u selo značio je za Spomenka spokojan život i osećaj da negde pripada. Idilu prekida rat. Na početku rata majka mu umira od srca, a nekoliko meseci kasnije nova još jedna tragedija cepa Spomenkovo srce: od granate sa muslimanskih položaja strada i njegova baka Vida. Granata je pala iza kuće dok su Vida i još tri žene pile kafu. Sve četiri su ubijene. Od tada Spomenko ostaje sam. Imao je ujaka i polubrata Dragana koji su se pridužili VRS. Kako oni, tako je i Spomenko želeo da bude uz vojsku koja mu je bila pred kućom.

- Na početku rata sa zapregom koju je sam napravio šumskim putevima sa konjima Spomenko je izvlačio ranjenike jer je teren bio nepristupačan za vozila. Dovlačio je i municiju, hranu i lekove vojsci. Ujak i polubrat često su ga sklanjali sa linije, ali Spomenko je iskakao kroz prozor kuće koja je bila udaljena bezbedno od ratnih linija i bežao nazad na prvu liniju. Jednom je potegao pušku na ujaka kad je došao po njega u komandu da ga vodi kući - nastavlja Velibor.

Spomenko je zapregu vozio sa prijateljem, godinu starijim Slavišom Petrovićem. Jednom prilikom, dok su vozili hranu za borce, morali su da skrenu sa glavnog puta koji je zbog kiše bio pun velikih bara, pa je zaprega nagazila na protivpešadijsku minu. Slaviša je bio lakše ranjen, a jedan geler je okrznuo Spomenka. To je bilo njegovo prvo ranjavanje. Uprkos tome, oni su peške doneli hranu borcima. Potom je Spomenko raspoređen za kurira u komandi.

Zahvaljujući fotografiji Tomislava Paterneka, ali i ekipi TV Novi Sad, predvođene novinarom Petkom Koprivicom, za Spomenka se čulo van Ozrena. U intervjuu iz oktobra 1992. Spomenko je govorio o svom životu i vojničkim danima. Tada je rekao: "Ja sam se javio dobrovoljno da pomognem svom narodu". Reportaža je imala veliki odjek u javnosti, mnogi su se javili da ga udome, školuju... Ali, dečak nije želeo ni da čuje za odlazak sa Ozrena.

- Vojska je Spomenka uzela pod svoje pod svoje. Bio je omiljen kod vojnika - kaže Velibor.

Dodaje i da mu je Spomenkova pogibija duboko u sećenju.

- Tog dana je stradalo šest vojnika. Među njima i Spomenko. Mene je spasao vojnik Željko Mišić. Nije mi dopustio da idem na lokaciju kod topa, koji je naša vojska par dana ranije uspela da izvuče sa neprijateljskog položaja. Spomenko je prošao pored moje kuće i otišao do topa. Čuo je kako top dejstvuje tog dana pa je išao da bude sa vojnicima, jer je isti takav top bio kod njegove kuće. Želeo je da bude sa tobdžijama, da vidi kako top deluje. Samo par minuta kasnije neprijateljska granata je pogodila lokaciju. Svi vojnici koji su se tu zatekli su nastradali. Spomenko je ranjen u stomak i dozivao je majku Milenku... Ubrzo je preminuo - vidno potresen priča Velibor.

Zanimljivo je, kaže, i da je Spomenko poginuo u periodu koji je bio "mirniji" na položajima jer tih meseci nije bilo borbi prsa u prsa.

- VRS je Spomenku bila utočište i zaštita, bila mu je sve. Rat mu je došao pred kuću, nije on želeo rat. Srbi nesmeju nikada da zaborave Spomenka. Komunisti su od Boška Buhe i Sirogojna napravili heroje koji su bacakli bombe i ubijali Švabe, a naš Spomenko je vozio hranu i pomagao ranjenike. On je heroj i dečak kojem je rat prekinuo detinjstvo i nažalost uzeo mu i život - kaže Velibor.

Mile Savić, autor dokumentarca "Spomenko na večnoj straži" i knjige "Spomenko i Ozren", kaže da je bio dete sela i čitavo selo je na njega gledalo kao na svoje dete.

- Ljudi sa Ozrena i posle tri decenije o Spomenku pričaju sa ponosom. Ostaće će večni deo Srpske, Ozrena i VRS. I danas je on na večnoj straži na Ozrenu - ističe Savić.

Kaže i da Spomenko može biti primer ljubavi prema životu, ljudima, svom selu i dečaka u kojem nema mržnje, iako je imao teško detinjstvo. Savić podseća da je najmlađi odlikovani srpski borac u građanskom ratu novinaru rekao da mu je dobro sa vojskom, da ima gde da spava i da jede, a istovremeno je apelovao da dobri ljudi u Srbiji i širom sveta pošalju pomoć deci na Ozrenu u odeći, hrani i lekovima, svestan da od svakog zla ima gore.

- Upravo ljubav prema svemu što ga okružuje i Spomenkova nada da će doći srećniji dani, u meni je probudila inspiraciju da snimim dokumentarni film i napišem knjigu, da ga otrgnem od zaborava, njegovu sudbinu i želju za životom. U čast Spomenku izradio sam i kip u porti manastira na Ozrenu - navodi Savić.

Predsednik Republike Srpske odlikovao je posthumno Spomenka, pre nekoliko godina, Ordenom zasluga za narod.