ANA VESLOM SAVLADALA ATLANTIK: Sa tri drugarice prevalila 5.000 kilometara opasnosti i neizvesnosti (FOTO)

Neustrašiva sportistkinja zajedno sa tri drugarice krenula je na putovanje koje ju je dovelo do titule prve žene, poreklom iz Srbije koja je savladala moćne talase ovog okeana. Njihova avantura trajala je tačno 39 dana, 12 sati i 25 minuta. Pet hiljada kilometara, od Afrike do Amerike, od Kanarskih Ostrva do Kariba, ove devojke veslale su kao jedna.

Ana nam s puno žara priča o svojoj avanturi u mirnom kutku jednog beogradskog kafića. Njen osmeh je zarazan, a priča toliko živopisna da se čini kao da smo zajedno bili na tom čamcu. Dok je govorila o svojim iskustvima, izgledalo je kao da osećamo energiju i odlučnost koja ju je vodila kroz Atlantik.

- Na fakultetu sam upoznala momka koji je preveslao Atlantik sam. Mislila sam da je to ludost - priča Ana. - A onda sam jednog dana na društvenim mrežama videla oglas koji je postavila naš kapetan Viki i bez razmišljanja sam se prijavila. Viki je izabrala mene, Eli i Abi da budemo članovi posade. Dve godine su trajale pripreme. Svaki vikend smo bile na moru, trening je bio težak, retko sam viđala porodicu, ali naš napor se isplatio.

Od malih nogu Ana je zavolela veslanje. Sa 12 godina je počela da se bavi ovim sportom, sve dok, suočena sa dijagnozoom endometrioze, nije morala da prekine takmičarske aktivnosti zbog nepodnošljivih bolova. Ipak, samo mesec dana posle operacije se vratila u čamac.

- Odlučila sam da svoj uspeh posvetim svim ženama koje se bore sa ovom bolešću - kaže nam. - Ženski sportovi su skoro nevidljivi u medijima. Naša ideja je bila da inspirišemo devojčice da se bave sportom, da im pokažemo da ako smo mi uspele da pređemo Atlantik, mogu i one. Mislim da smo uspele, jer se prijavilo 1.500 novih veslačica. Želim da devojčice vide mogućnost da dođu do svog cilja, a ne prepreke, da imaju neki svoj Atlantik koji će moći da savladaju.

Tokom epskog poduhvata, Ana i njene drugarice nisu bile pošteđene izazova na otvorenom moru. Morska bolest, ogromne vrućine, veliki talasi, ajkule nisu uspele da slome njihovu volju.

- Ponekad me je bilo strah, naročito prvih dana kada je jako duvao vetar - seća se Ana. - Talasi su bili i do 12 metara. Noći su bile strašne, jer smo krenuli u vreme mladog meseca. Ogromni talasi su išli prema nama, a mi nismo mogli da ih vidimo. Samo bi, u totalnom mraku, osetili kako talas baca čamac i voda pada na nas. Najveći problem su bili divlji talasi koji idu u pogrešnom pravcu. Nekoliko puta zamalo da se nismo prevrnule. Imale smo modrice svuda po telu. Izgubile smo mišiće. Jedva smo na Karibima uspele da izađemo do obale.

Devojke su veslale dva sata, pa su imale toliko vremena da jedu, odu u toalet, skinu so sa sebe i malo odremaju. Toalet im je bio kanta na palubi, spavalo se najčešće na krmi čamca, jer je u malenoj kabini preko dana bilo prevruće.

- Navikle smo da spavamo tri, četiri sata dnevno, nekad i manje - kaže Ana. - Iako nam je sve smetalo i sve nas bolelo, preko noći bi nas umor savladao. Sve što nam je bilo potrebno morale smo da imamo u čamcu, jer bi nas diskvalifikovali onog momenta kada bi nam neko nešto dodao. Čamac je bio pun. Pravile smo svežu vodu, kao u vojsci jele suvu hranu. Sve je bilo mokro i preslano. Ruke su nam bile pune žuljeva, imale smo rane svuda po telu.

Priča nam Ana kako su prvih desetak dana vidile samo ptice.

- Nekoliko puta smo nailazili na ogromne sabljarke, ali nam, na sreću, nisu probušile čamac. Osetile smo da je jedna pokušala da ga probode, ali je brzo odustala. Bilo je prelepo kada smo čuli kitove kako pevaju pod vodom, a onda su izronili mama i beba. Delfini su nas povremeno pratili. Najmiliji mi je bio poslednji susret sa njima. Bila je noć, a mi ljute, umorne, nervozne. Padala je dosadna kiša. Dugo, dugo je padala. Odjednom je izašlo sunce. Vladala je čudna tišina. Delfini su počeli da skaču prema nama. Mogle smo da ih dodirnemo. Posle petnaestak minuta su otišli. Kiša je počela da pada ponovo.

Ana nam je otkrila da bi želela još jednom da prevesla Atlantik. Ovog puta bi se otisnula sa mužem.

- Malo smo se viđali u proteklom periodu. Venčali smo se u septembru, zbog priprema nismo otišli čak, ni na medeni mesec. Jedino što će me možda sprečiti da se otisnem u novu avanturu su leteće ribe - kroz smeh kaže Ana. - Mnogo su dosadne. Stalno su uskakale u čamac, udarale nas. Jedna je letela čak 20 metara. Svako jutro ih je bilo najmanje pet u čamcu. Njihov smrad je rečima neopisiv.

Devojke su stigle druge u ženskoj klasi, pete u četvercima i osme ukupno. U trci je učestvovalo 38 čamaca, a neki od njih još nisu stigli do obale.