PUSTINJA JE NAŠE BESKRAJNO DVORIŠTE: U Egiptu, među beduinima Južnog Sinaja, vladarima surove prirode

IGRA u kojoj mališani skakuću po poljima iscrtanim kredom, čuvena "školica", nije čudo u gradovima, ali putnik ostaje zatečen kada vidi kako je igraju beduinska deca u vadiju, skrivenoj pustinjskoj klisuri, Južnog Sinaja.

Mališani se pak više ne čude čudnim strancima koji zure u njih zato što se igraju na njihovoj ulici kojom ne prolazi saobraćaj. Jer, ono što ostalima izgleda kao zastrašujuća peščana pustoš između golih planina, beduinima je samo veliko zajedničko dvorište nomadskih plemena naroda čije ime u prevodu sa arapskog znači "lutalica" ili "onaj ko živi u pustinji".

Jedini istinski stanovnici i vladari ovog surovog sveta koji žive u simbiozi sa njim su beduini. Vodič Okaša me je proveo pored igrača "školica" na dnu Obojenog kanjona koji su bujice u dalekoj prošlosti, dok su ovde još padale kiše, uklesale u kamen, i doveo na čaj u ovdašnji beduinski "kafić". On zapadnjaku izgleda kao nizak kameni temelj čija je unutrašnjost zastrta ćilimima, a u sredini je ognjište sa ogromnim čađavim čajnikom. Dve krupne zabrađene beduinke prodaju šarene đinđuve, a njihov muž, stari mršavi beduin, dežura kraj čajnika i prinosi gostima čašice mirišljavog napitka sa pustinjskim biljem.

Oni su nastavljači hiljadugodišnje tradicije odmorišta na skrivenoj nomadskoj saobraćajnici koja služi i kao centar društvenog života. Kao u nekom gradskom parku mnoštvo mališana se tu igra pod nadzorom majki. Kada se pojave stranci oni se raspoređuju pored marama sa kojih prodaju nakit i suvenire, dozivajući mušterije na engleskom i ruskom.

- Umeju da broje i pišu i znaju strane jezike, jer idu u školu u kompleksu kraj puta iz Šarm el Šeika za Dahab i Manastir Svete Katarine. Egipatska država plaća roditeljima da šalju decu na školovanje, a najvažniji predmet su strani jezici, jer će ona biti turistički vodiči. Tako je napravljen kompromis da i beduini koji neće da se odreknu tradicionalnog nomadskog života mogu da zarade - objašnjavao mi je Okaša.

On pripada trećoj generaciji urbanizovanih beduina i izgleda kao svi gradski momci njegovih godina, ali kada pređe punkt u graničnom zidu između turističkog grada Šarm el Šeika i pustinje on ne može da sakrije divljenje prema precima i žudnju za slobodom.

- Beduini su neverovatni ljudi. Očevi uče sinove odmalena da upoznaju svaki kutak pustinje i planina. Ne idu kod lekara jer lek za sve nalaze u pustinjskim biljkama i kamiljem mleku. Mene je baka od svega uspevala da izleči na taj način. Ne znaju za stres i zato žive dugo. Beduini koji se presele u grad gube slobodu, počinju da se brinu i pate zbog stvari koje nemaju i zato žive mnogo kraće - pričao je setno Okaša dok smo jurili pustinjskim auto-putem pored koga su se povremeno ukazivali beduinski šatori, kamile i stada koza.

Objašnjavao je razliku između beduina sa severa i juga Sinajskog poluostrva. Severnjaci, u blizini uvek nemirne granice sa Izraelom i Gazom nemaju razvijen turizam pa se, tvrdi, često bave tradicionalnim krijumčarenjem i sličnim nedozvoljenim radnjama.Beduini Južnog Sinaja su pak veoma odlučni da čuvaju mir u svojoj pustinji, pa nije retkost da putnika pored veoma brojnih policajaca i vojnika, proveravaju i sami nomadi, kojima ništa ne može da promakne.

To se vrlo plastično pokazalo u velikom karavan-saraju kraj beduinskog sela sa tipskim zgradicima koje je napravila država Egipat. Njega čini lavirint prodavnica na tezgama i restorančić čiji su vlasnici savršeni "primenjeni psiholozi" i majstori trgovačke umetnosti. Dok je Okašina mala grupa u kojoj je bilo Arabljana i Turaka ispijala čaj i kafu, čula se tiha setna muzika na žičanim instrumentima, ali čim su se parkirala dva velika bela minibusa gazda je munjevito promenio repertoar. Pronašao je tehno-verziju "Kaljinke" odsviranu na sintisajzerima i zurlama i otpevanu na mešavini arapskog i ruskog, koja je grunula iz zvučnika kao eksplozija bombe.

Ruski turisti koji su izašli iz kombija bili su naravno oduševljeni dočekom i navalili su da kupuju šta im treba, a neročito ono šta im ne treba, po cenama koje su drastično skočile od trenutka kada su se oni iskrcali u karavan-saraj. Svi prodavci su progovorili tečan ruski mameći kupce, a Okaša je namignuo:

- Beduini su stari trgovci, za njih granice ne postoje.

DžEBELIJE - ZAVET ČUVARA

BEDUINSKO pleme Džebelija čije ime u prevodu glasi "Gorštaci" obitava u planinama Sinajskog masiva na jugu poluostrva i čuva Manastir svete Katarine oko Gorućeg grma iz koga se Mojsiju javio Bog. S ponosom ističu da su "pleme bratstva" trećinom Arabljani, trećinom Egipćani, a trećinom potomci vojnika koje je car Justinijan doveo u 6. veku sa Balkana da čuvaju svetinju. Od tada se oni nepoklobljivo drže zaveta čuvara, iako su odavno prešli u islam. Putnik se zamisli nad smislom verskih sukoba dok posmatra muslimane Džebelije spremne da daju život za hrišćansku svetinju dok se klanjaju kraj njenih zidina.