CARSKA GOZBA ZA PROSJAČKI NOVČANIK: U Grad svetlosti vraća se moda jeftinih restorana pred kojima se otežu dugački redovi

Pariski Monparnas se ogrnuo zubatim zimskim ruhom. Kragne uz vrat, kapuljače na temenima. Iznutra, dopire neka vesela i topla graja. Još koji minut i ugrejaće se dlanovi, raskriliće se staklena vrata poznatog restorana iza kojih čeka učtivi razvodnik. Osmeh i ljubaznost ovde su sveto pravilo.

Nije još ni podne. Već za desetak minuta, moraće da se čeka na trotoaru bar pola sata. Za večeru i sat.

Kada su braća Frederik i Kamij Šartije 1896. godine osnovali prvi ovakav restoran, koji i danas postoji u ulici Fobur Monmartr, na Velikim pariskim bulevarima, cilj im je bio da se, u žovijalnoj atmosferi čipkastog stila "ar nuvo" dobro i kvalitetno pojede za male pare. Ubrzo je osvanulo petnaestak ovakvih kafana.

Moda se ponovo vraća. Pre nekoliko godina, otvoren je ovaj na Monparnasu, u prostoru iz 1936, a onda, još jedan, prekoputa Istočne železničke stanice. Princip je isti – malo para, puno kvaliteta. Da svako bude uslužen na nivou. I, za sve isti tretman. Za trpezom jednaki, car i prosjak.

- Nema rezervacija, jer niko ne sme da bude privilegovan – kaže nam raspoloženi kelner Žaued, kada konačno dočekamo da uđemo u obnovljeni sjaj i raskoš Lepe epohe.

 Sve je ovde tradicionalno. Ugostitelji s crnim keceljama, stolnjaci karirani, a preko papirni čaršav, da se, na njemu, olovkom zapisuju narudžbine i sabira račun. Gotovo svako ko ovde uđe složiće se da ovakva mesta imaju dušu.

Sto za šestoro. Ubrzo se pridružuju dve dame. Gosti ovde sede zajedno, kako se ko zadesi. Nelagoda ubrzo ustupa mesto konvivijalnosti. Predusretljivost postaje srednje slovo. Karmen i Nikol su ovde prvi put. Videle gužvu, privukla ih znatiželja, pa svratile. Iz Bretanje su. Kreću priče o Keltima i zajedničkoj istoriji na Balkanu. Još malo, pa zađosmo u porodično stablo. Teško je ovde ne sprijateljiti se.

- Gospodine, je li sve u redu? Moje dame, mogu li da vas uslužim? – obleće nas Žuaed.

Živa je enciklopedija. Dok prima porudžbinu, pripoveda istorijat prostora u kome se nalazimo. Objašnjava koncept. Bio je, jednom, na autobuskoj liniji broj 38 u Parizu vozač koji je imao sličnu naviku, da preko razglasa opisuje znamenitosti pored kojih se prolazi. Takvi ljudi su danas retki i dragoceni.

Jelovnik se ovde često menja, zavisno od ponude na tržištu. A u njemu goveđa supa košta evro. Crna kobasica s domaćim pireom manje od deset, koliko i goveđa glava. Čitav meni, s čokoladnim musom – 15. Konjak manje od četiri. Za pariske uslove nestvarno povoljno. Boca crnog vina samo 10. Ko ne popije sve, flašu može da ponese kući!

Malo hleba i putera, da zamasti priču, dok ne stigne ostalo. Jedna gospođa naručila puževe, druga rinflajš. Prvo nahrane oči, pa onda i nepca.

- Otac mi je bio kuvar. Ovako smo nekad jeli – veli Karmen.

Zaista, ima nekih mirisa iz bakine kujne. Usled tog opoja, šta drugo nego podeliti vino za stolom. Red je i da se ponudi zalogaj iz tuđeg tanjira. Bude, onda, nekako slađe. Treba sve probati, da se zna za drugi put.

Naokolo, vesela graja kao u vreme ludih dvadesetih. Osećate se kao predratni umetnik na Monparnasu. Na ovakvim stolnjacima crtane su skice za remek dela, pisani radnički manifesti, osnivački paragrafi političkih partija i radničkih sindikata, traktati, govori, pesme, prve rečenice nekih od klasika svetske književnosti. Tako je, valjda, i Tristan Cara skicirao prve postulate dadaizma.

Stižu turisti, đaci, restoran se puni. Ni igla nema gde da padne. Tu je poznata influenserka koja fotografiše za društvene mreže. Za susednim stolom sedi Žan Mišel Dekont, član Visokog državnog saveta za ravnopravnost muškaraca i žena. U ovoj ar deko atomsferi svi se osećaju kraljevski.

Stiže kafa. Služe je sa prženim kafenim zrncima za grickanje. Sabiranje, naravno, na stolnjaku. Napolju, opet, neki obični Pariz 21. veka.

ŽRTVA USPEHA

Restorani rade od 11,30, pa do ponoći. Može da se naruči i 15 minuta pre zatvaranja. Ko ruča i večerava u vreme drugačije od pariskih navika, neće morati ni da čeka na ulaz u ugostiteljski hram koji je, zbog redova na ulici, postao žrtva sopstvenog uspeha.