MILOŠ PURIĆ IZ RADIJEVIĆA IMA SEDMORO DECE I PRAVI JE SRPSKI DOMAĆIN: Posvećen očuvanju autohtonih sorti voća, posebno krušaka

I ognjištu predaka dao je sedam iskri: Jovana (12), Milana (11), Lazara (10), Božicu (8), Jovanu (7), Mladena (5) i Antonija (2,5). Kao pravi znalac sačuvao je i svako nasleđeno stablo voća, više od 200 starih, autohtonih sorti uglavnom krušaka, ali i jabuka. I one su sada Miloševo veliko blago u koje neprekidno ulaže.

Posle deobe dedovine 2012, Miloš se sa ocem Milojkom i majkom Milankom, vratio na imanje u Radijeviće.

Počeli su, veli, od 20 ari pod malinama i uzgojem tri krave. Povećavali su broj grla stoke i živine, izgradili kuću, podigli novu štalu i sušaru, kupili traktor i sve priključne mašine (prikolicu, balirku, grabulje, kosačice...), ali Miloš je srcem posvećen očuvanju i kalemljenju autohtonih sorti voća. Najviše krušaka: begovača, karamanki, takiša, jeribasmi, kaluđerki, libeničarki..., ali i jabuka: kožara, šarenica, budimki... Te stare, kako veli, proverene sorte, glavna su mu preokupacija i o svakoj ima samo reči hvale.

- Prilagođene su području na kome živimo, otporne su na bolesti, mnogo više od novih sorti, i ne zahtevaju hemijski tretman, pa su potpuno organske - objašnjava Miloš. - Istina, rađaju alternativno, što znači svake druge godine, ali kada rode, jedno baš to stogodišnje stablo daje od 700 do 800 kilograma ploda. Samo sa tri stabla begovače imao sam pretprošle jeseni dve i po tone ploda. To je rod kakav nema nijedna nova sorta. A, iz rakijskog kazana zapremine 100 litara, samo meke rakije dobijem od 16 do 18 litara.

Upravo krušku begovaču, naš sagovornik posebno izdvaja:

- Bez begovače nema ni kruške ni rakije. Nove sorte nisu joj ni prići. Ona zapravo ima izrazit ukus kruške. Plodovi su joj krupni, slatki i sočni. Sadrži neverovatno veliku količinu šećera, da se prosto lepi za prste. Rakija od begovače je izuzetnog, vrhunskog kvaliteta, tražena je i ima dobru cenu.

Mnogobrojna mlada kalemljena stabla starih, srpskih sorti krušaka i jabuka, na oko osam i po svog i zakupljenog imanja i na okućnici, svedoče o Miloševoj ozbiljnoj nameri da sačuva i svojim potomcima ostavi, kako kaže, neprocenjivo blago Srbije. Kao cenjen kalemar, to i može i čini.

- Kalemim ih na divlju krušku. Uzmeme kalem sa stabla sa kog su plodove brali moji preci, pa mu na toj divljaci produžim život, za pokoljenja koja dolaze. Budući da kasnije imaju velika i bujna stabla, moraju se saditi u razmaku 8h8 ili 9h8 metara. U našem kraju nema domaćinstva koje nema bar jedno stablo neke stare sorte voća, svi znaju da imaju mnogo prednosti u odnosu na rasadničko. I to me raduje, jer i od njih uzimam sorte koje nemam - priča Miloš.

Posla veli ima mnogo, ali ne žali se. Naprotiv, srećan je. Znanje polako prenosi i deci. Za kraj nam kaže:

- I porodica je poput grana na drvetu. Rastemo u različitim pravcima, ali naši koreni ostaju jedno.