PONOSNO NAM VRATIO SEĆANJE NA SOLUNCE: Priča o junaku Velikog rata - Živojinu Laziću
SOLUNAC Živojin Lazić (1893-1986), iz sela Sanković kod Mionice, jedno je od najpoznatijih lica srpskog borca i simbol našeg dobrodušnog, oštroumnog seljaka. Mitraljezac čuvene Drinske divizije 17. puka prošao je u Prvom svetskom ratu kroz sve bitke i nedaće srpske vojske: od Cera do Kajmakčalana na Solunskom frontu, da bi se kući vratio u februaru 1920.
Printskrin/Jugoslovenska kinoteka
Imao je deda Živojin 80 godina kada je, 1974, iz Sankovića peške otišao na Kajmakčalan da oda poštu svojim izginulim drugovima. Istrajao je u pešačenju koje je trajalo 23 dana. O Laziću je snimljeno nekoliko dokumentarnih filmova, njegov lik se pojavljuje u poznatoj predstavi "Solunci govore", a njegovo herojstvo opevano je i u stihovima. Malo je poznato da je njegova najstarija unuka poznata književnica Radmila Lazić. Pesnikinja gotovo da nije o tome u javnosti pričala. O svom voljenom dedi juče je, ipak, govorila u Domu vojske u Beogradu na promociji knjige "Amanet - U spomen na Živojina Lazića ratnika iz Velikog rata 1914-1918" Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića.
- Smatram dedu svojevrsnim fenomenom - kazala je Lazićeva. - Sve je radio spontano, a ljudi su to prihvatali i pamtili. Tako je, kako se popularno kaže, ušao u narod. Ljudi su u njemu prepoznali čestitost, dobrotu. Moj deda je probio blokadu koja je bila vezana za ratnike Prvog svetskog rata. Ne znam da li je iko do tada pominjao postojanje solunaca. A on je, kada mu se pružila prilika, to vreme vešto iskoristio. Kad je bila godišnjica Velikog rata smislio je da sam krene na Kajmakčalan i oda počast svojim saborcima i naravno samim tim privukao pažnju. Počeli su da ga snimaju, snimatelj "Filmskih novosti" Dragan Mitrović je napravio dokumentarni film, a potom još dva. Neki dušebrižnici su mislili da se njime manipuliše, ali ne, deda je bio mudar u tim stvarima. M. Anđela
Nikada nas nisu pozvali
RADMILA Lazić je ispričala da se Živojinova porodica dogovorila da njegov dnevnik, vojničku knjižicu i odlikovanja poklone Istorijskom muzeju Srbije.- Pozvali smo ih telefonom da se dogovorimo kad da dođemo. Obećali su nam da će se javiti, ali nas nikada nisu pozvali.
Na dan proboja Solunskog fronta 15. septembra 1978. u "Politici" je počeo da izlazi feljton pod nazivom "Dnevnik seljaka-ratnika". Vodio ga je Lazić dok se kao dvadesetogodišnjak borio u rovovima. Kada je ponudio feljton za objavljivanje bilo mu je 86 godina. U Domu vojske u Beogradu 1976. održavala se Godišnja skupština Udruženja nosilaca Albanske spomenice, pišu autori "Amaneta". Za reč se javio i Lazić, došao je do govornice i okupljenima se obratio: "... Hoću da znam, neka mi moji ispisnici-oficiri odgovore, zašto u naš Zbornik o albanskoj golgoti nije uvršten i moj Dnevnik. A našlo se mesta za priču kako su se naši oficiri udvarali Grkinjama na Krfu..." Predsedavajući mu je odgovorio da je njegov dnevnik isuviše opširan, a Živojin će njemu: "Pusti ti to! Znam ja šta je posredi. Nekima se ne dopada što je, eto, običan seljak napisao ratni dnevnik." Posle završene skupštine Laziću je prišao Đorđe Koja Paljić, urednik feljtona, i predložio mu da objavi feljton u "Politici". Dnevnik je u fioci stajao dve godine, urednik feljtona čekao je dve godine pogodan trenutak da ga objavi. knjiga "Amanet"
- Deda je bio autentična ličnost. Osim mudrosti, posedovao je neopisivu životnost, energiju i redak optimizam - ističe Radmila Lazić. - Nikad ga nisam čula da se na nešto žali, da mu je teško, da mu nešto nedostaje. Živeo je celog života veoma skromno. Stalno je nešto čitao i zapisivao. Imalo je od njega šta da se čuje i nauči.
Jabuka na Brozovom grobu
LAZIĆ je 1981, u 88. godini, poželeo da obiđe grob Josipa Broza Tita. Krenuo je peške iz svog sela udaljenog 90 kilometara od Beograda na poklonjenje pokojnom maršalu, sa kojim se upoznao 1977. i pod čijom komandom su se borili njegovi sinovi. Istrajao je u pešačenju iako je bio na pragu desete decenije života. Ostali su snimci kada je u Kući cveća na Brozov grob položio buket poljskog cveća i veliku rumenu jabuku.Jugoslovenska kinoteka
Radmila je Živojinova najstarija unuka. Imao je tri sina, a oni po dvoje dece. Potomaka danas ima mnogo.
- I pored golgote kroz koju je prošao, zadržao je životnu radost do poslednjeg dana. Uvek je isticao da je srećan čovek. Malo je očekivao od života, nije bio zahtevan, okrenut duhovnom a ne materijalnom - rekla je Lazićeva. - U jednom novinskom članku je rekao da se tukao sa Švabom, rvao sa Bugarinom, preživeo albansku golgotu, kajmakčalanski pakao i ima samo još jednu želju, a to je da svoje oči sklopi u miru. Uvek nam je govorio da su sloboda i mir neprocenjivi. Bio je pitom čovek koji je podsećao na zaboravljene vrednosti u našem društvu.
Mirjana Belić je ispričala kako je upoznala Živojina:
- Kolegijum me je odredio za Lazićevog pratioca u Parizu. On nije hteo novac za feljton "Dnevnik seljaka-ratnika", već da sa starim ratnicima bude 11. novembra 1979. ispred Trijumfalne kapije kada njegovi saborci, Francuzi, slave Dan primirja u Velikom ratu. Bilo je raznih dogodovština na tom putovanju. Sećam se da mi je deda Živojin predložio: "Miro, dijete `ajmo sad u bioskop tamo gde igraju one "ženske". Šta ću sad?! Deda Živojine, kažem ja, neka neki drugi put, umorna sam, bole me noge. Nije nam to blizu. I tako mu ostade želja da još jednom dođe.