SVETI SAVA JE "SRPSKI MOJSIJE" I OTAC NACIJE: U manastiru Svete Katarine, riznici hrišćanstva, gde je živo sećanje na prvojerarha

Savin učenik i saputnik Domentijan u žitiju svog učitelja ukazuje da je Sava srpski Mojsije koji je Srbe kao "novi savršen narod" predao Hristu. Domentijanovo svedočenje nije zaboravljeno među sinaitima Svete Katarine, najstarijeg živog manastira sveta, čiji su monasi čuvari najdrevnije i najvrednije biblioteke i riznice hrišćanstva, u kojoj su i najstarije poznate srpske knjige iz 10. ili 11. veka koje je Srbin Dimitrije pisao glagoljicom i ćirilicom. Sinaiti kao još veću dragocenost čuvaju sećanje na Savu, koji je boravio u sinajskoj svetinji pre 790 godina i na Mojsijevom vrhu krunisao životno delo stvaranja srpske nacije.

U njihov svet ne bih ušao da nije bilo Save. Monasi Svete Katarine nekoliko dana u nedelji primaju turiste u deo manastira, ali ne kontaktiraju sa njima. Poklonicima koji ostanu u gostoprimnici van masivnih manastirskih zidina koje je izgradio car Justinijan u 6. veku dopuštaju da prisustvuju jutarnjoj liturgiji i večernjoj molitvi i to je sve. Teška gvožđem okovana vrata koja sinaite odvajaju od spoljnog sveta otvorilo mi je pominjanje Savinog "srpskog zaveta", koji me je na dva dana, koji su prošli kao tren, uveo u njihov bezvremeni svet.

Sve je počelo dopisivanjem sa monahom Akakijem s molbom za posetu manastiru radi pravljenja reportaže, uz dodatak, da mi ukaže čast da sinajskoj biblioteci priložim svoje putopise sa lutanja po stazama Svetog Save. Iz Akakijevog odgovora videlo se da ga novinar ne zanima, za razliku od poklonika po Savinim putevima.

Kada sam se sa dočeka svitanja na vrhu Sinajske gore, gde je Sava priveo Srbe Hristu, spustio do manastira bilo je oko devet ujutro. Tada monasi otvaraju deo manastira na par sati za posetioce. Ušao sam kroz tunelsku kapiju u zidinama da bih pronašao oca Akakija, ali nijednog monaha nije bilo u malom delu kompleksa gde je dozvoljen pristup turistima, koridoru od neopalime kupine pokresanih grana da je bezobzirni gosti više ne bi kidali. Sinaiti kažu da su oni ovu tradiciju nasledili od dela svojih predaka Srba, vojnika cara Justinijana, koje je on u 6. veku doveo da čuvaju manastir. Beduini su tokom 1.500 godina čuvali svetinju sve tri velike monoteističke religije, judaizma, hrišćanstva i islama od bezbrojnih vojski i razbojnika, a sada se bore sa varvarima turistima koji pokušavaju da uđu u manastir u šortsevima, pušeći elektronske cigarete.

Shvatio sam da monahe neću naći tamo gde ima turista i pošao sam na drugi ulaz u manastir. Zaustavio me je visoki strogi beduin, ali kada je čuo da sam hodočasnik iz Srbije koji ocu Akakiju donosi knjige propustio me je u dvorište iza luka drevne kamene kapije i uveo u tunel. Išli smo naviše do platforme sa koje se video lavirint minijaturnog manastirskog grada. Odveo me je do sobička-kancelarije iz koje je izašao stari monah i rekao da je otac Akakije otputovao u Grčku. Bio sam zatečen, objašnjavao da sam srpski novinar i hodočasnik na Savinoj stazi. Monah je ćutao i pažljivo me posmatrao. Pomirio sam se sa činjenicom da mog nesuđenog domaćina nema i da ću morati da napustim svetinju. Izvadio sam iz prašnjavog ranca knjige i pružio ih uz molbu da uđu u biblioteku sinajskog manastira, koji su pomagali Nemanjići i koji je u 14. veku imao srpskog igumana. Monah je uzeo putopise i počeo da ih lista. Zadržavao se na fotografijama sa Savinih staza Svetogorske pustinje, vrha Atosa, Judejske pustinje i Tavora gde se odigralo Preobraženje Gospodnje. Zatim se nasmešio i rekao: "Obavešteni smo o vašem dolasku. Drago nam je da primimo poklonika na putu Svetog Save. Bićete naš gost".

Shvatio sam da sam uspešno prošao test zahvaljujući Savi. Otac Jefrem, stari monah bistrog pogleda i širokog osmeha, smestio me je u jednu u nizu soba-kelija, koja izlazi na terasu koja se nastavlja na ophodnu stazu po vrhu zidina, sa koje se vidi cela ogromna zgrada biblioteke koja se prostire duž naspramnog dužeg manastirskog zida. Otac Jefrem mi je pokazao deo njenog blaga, a pogled mi se zakovao za raskošno iluminiranu knjigu u kojoj sam deo reči mogao da pročitam. Sinait se nasmejao i potvrdio: "Da, to je srpska knjiga". Fotografisanje je najstrože zabranjeno i slika riznice je privilegija sećanja samo onih koji je posete.

U podne, u vreme jedinog obeda u manastiru odveden sam u trpezariju gde je došlo samo sedam monaha od 25 sinaita Svete Katarine. Ostali su bili na putovanjima ili u kućercima-kelijama u vrletima. Radoznalo su zagledali stranca, a jedan je upitao odakle dolazim, a kada sam odgovorio veselo je uzviknuo: "O, brat iz Srbije! Dobro došao!"

Otac Jefrem se smeškao i poveo me ka skrivenim vratima kraj ikonostasa i uveo pod visoku kupolu sa koje je blesnuo zlatni sjaj mozaika Preobraženja iz 6. veka. Bila je to sveta slika ideala sinaita koji su kroz molitvu i usamljivanje težili ka viđenju Tavorskog svetla, u koje se tokom Preobraženja pretvorio Hrist. Sava je na Sinajskoj gori video to svetlo.

Otac Jefrem je rekao da skinem cipele i znao sam da me vodi na "nultu tačku" priče Starog zaveta i Savinog zaveta, u kapelu Gorućeg grma na pristoru gde je i Mojsije bosonog slušao glas Božji iz gorućeg grma. Tu se i Sava bez obuće molio Hristu da primi srpski narod kao svoj. Doveo me je pred staklenu ploču ispod koje se videlo staro čvornovato korenje i objasnio da je to koren neopalime kupine koja se provukla ispod temelja kapele i ponovo izrasla uz njegov spoljni zid. "Kao Nemanjina loza u Hilandaru", napomenuo je. Shvatio sam da sinaiti znaju priču o Nemanji i Savi i da su mi pokazivali da je Domentijanova povest o "srpskom Mojsiju" koji je svoj narod priveo Bogu na Sinajskoj gori više od lepog predanja.

- Sinaj je mnogo bliži Srbiji nego što misliš, zahvaljujući Savi. Sinajski manastir ima vekovima odlične odnose sa srpskim, a mnogo je sinaita odlazilo u Srbiju, koju su osećali kao deo Sinaja zbog Save. Prihvatili smo te jer si poklonik na njegovom tragu - rekao mi je posle molitve otac Nifon, a okupljeni stari sinaiti su ćutke klimnuli glavama i kao senke nestali u tami.

MOLITVA DUGA 19 VEKOVA

JUSTINIJAN je u 6. veku kraj neopalime kupine podigao baziliku posvećenu Preobraženju Gospodnjem, na mestu hrama koji je 325. podigla rimska carica Avgusta Flavija Helena, Sveta Jelena, majka Konstantina Velikog kada je stigla pod Sinajsku goru i zatekla zajednicu monaha sinaita koji su od kraja drugog veka živeli u vrletima i molili se kraj gorućeg grma. Manastir Svete Katarine je prostoru gde se bogosluži 19 vekova.