SVETI SAVA NA SINAJSKOJ GORI SRBE PRIVEO HRISTU: Na licu mesta gde je pre 790 godina otac naše nacije predodredio srpsku sudbinu

VATRENO oko sunca podiglo se iznad horizonta i učinilo da zaplamte stene Mojsijevog vrha Sinajske gore. Od dodira sunčevih zraka neke od njih su se zacrvenele kao lava a druge su zablistale kao zlato. Kao žar se rumenela crkvica na planinskom vrhu gde je Mojsije od Boga dobio tablice zakona i gde je Sveti Sava 1234. video Hrista i priveo mu "novi narod", Srbe.

On je preduzeo neverovatno teško i dugo putovanje od Srbije do planinske oblasti krajnjeg jugoistoka Sinajskog polustrva i Manastira Svete Katarine. Ova lavra asketa izgrađena je oko gorućeg grma, "neopalime kupine", iz koga je glas Božji pozvao Mojsija da se popne na vrh Sinajske gore i sklopi prvi savez, ili biblijskim rečnikom Stari zavet naroda Izrailja i Boga. Novi zavet je Hristovom žrtvom proširen na sav ljudski rod. Sava je, kazuje njegov učenik, saputnik i biograf Domentijan došao na vrh Sinajske gore da nalik Mojsiju sa Hristom sklopi "Srpski zavet" za "čeda svoga otačastva".

U manastiru oko "neopalime kupine" na 1.500 metara nadmorske visine živo se sećaju da je Sava pre 790 godina postio 40 dana kao Mojsije i kako je ovaj veliki putnik i bogotražitelj svake subote noću kretao na Sinajsku goru da u crkvici na vrhu visokom 2.285 metara bogosluži i doživi jutarnje sinajsko preobraženje.

Stojeći na Mojsijevom i Savinom vrhu u nestvarnom ledenom januarskom svitanju osećao sam zahvalnost za privilegiju da budem na mestu gde je pre tačno 790 godina utemeljen identitet srpskog naroda koji i danas smatra da je odgovoran samo Bogu i Carstvu nebeskom, a ne prolaznim zemljskim carstvima. Kosovski mit, nastao nekoliko vekova kasnije, samo je nastavak i potvrda Savinog zaveta sa Hristom na sinajskoj "gori Preobraženja". On je sledio bogotražitelje koji od 2. veka dolaze ovde da osete "Božju energiju" od čistog svetla u koje se pretvorio Hrist tokom Preobraženja na gori Tavor u Svetoj zemlji.

Sinajsko preobraženje počinje pojavom svetle pruge na horizontu koja razdvaja rub crne iskrzane ivice planina od indigoplavog neba. Zatim se tamnonarandžasti sunčev disk polako izdiže iz planinskih senki do pune veličine, kada blesne kao zlatna zenica oka oivičenog tankim jutarnjim oblacima. A kada dodirne gornji oblak oni zablešte zajedno u anđeoskom prizoru krilatog sunca.

Njegovi zraci u treptaju oka preobražavaju pejzaž mračnih šiljastih planinskih vrhova i ambisa crnjih od noći u uzvišen prizor planina koje trepere sjajem od vatrenocrvenog do zlatnog. Vrh Sinajske gore tada izgleda kao usijan, a maglica se diže iz dubokih kotlina oko njega kao dim. Posmatrač tada postaje deo starozavetne pozornice planine u ognju i dimu i ni najmanje se ne bi začudio da vidi Mojsija kako se vere po strmim stenama da od Boga dobije tablice sa zakonima koje će plemena njegovog naroda sabrati i odvesti u Obećanu zemlju.

Snaga sinajske iluzije je neizmerna i učinilo mi se da za trenutak naspram krilatog sunca vidim siluetu Save koji je na Mojsijev vrh došao sa mojsijevskom namerom da svoj narod privede Hristu "spasu i prosvećenju" i da sva dobra obećana Bogom "predade deci svoga otačastva".

- Simbol Savinog duhovnog uzdizanja jesu putovanja na svete planine na kojima se stvaruje susret ovostranog i onostranog. Savino prvo "odlučenje od sveta" desilo se kada otišao na vrh Svete Gore Atonske, drugo se odigralo na Tavoru, Gori Preobraženja, tokom prvog hodočašća na Istok. Treće i najvažnije odigralo se na Sinaju, na drugom putovanju po Svetoj zemlji. Smisao tog događaja opisuje Domentijan: "Ovaj Preosvećeni(Sava)..., drugi Izrailj Bogom pokrenut, privede Gospodu nov narod." To znači da je Sava dolaskom na vrh Sinajske gore učinio Srbe, u duhovnom smislu, izabranim Božjim narodom. Poenta tog sinkretitisa je zaključak da je Sava kao hrišćanin prevazišao svoj starozavetni uzor, Mojsija, jer Sava na vrhu doživljava otkrovenje i neposredno vidi Boga na prestolu heruvimskom, a Mojsiju je bilo dozvoljeno samo da mu vidi leđa. Domentijan naglašava da Mojsije nije mogao da kroči u svoju Obećanu zemlju, a da je Sava svoju, Srbiju, nasledio - setio sam se reči izvrsnog istoričara Aleksandra Z. Savića posmatrajući jutarnje preobraženje Sinajske gore koja zbunjuje čula i osećaj za protok vremena.

Drhteći od ledenog vetra na vatrenocrvenom Mojsijevom vrhu divio sam se snazi Save, šezdesetogodišnjeg askete koji se zbog "čeda svoga otačastva" upustio u nekoliko hiljada kilometara dugo, naporno i opasno putovanje do Sinajske gore. Krenuo je iz Žiče i preko Studenice i Mileševe stigao do neke od luka srpskog Pomorja, a zatim brodom, umalo izbegavši gusare, stigao u Ankonu gde se ukrcao u mletačku lađu za Svetu zemlju. Prošao je kroz strahovitu oluju, iskrcao se u Akri i preko Jafe stigao u Jerusalim, u srpski manastir na Sionu, gde su putni napori i neka teška bolest savladali Savu i njegove saputnike. Otrgao se od smrti da bi nastavio ka velikom cilju, Sinajskoj gori, kroz krstaške i muslimanske teritorije i opasnim stazama preko pustinja u kojima su vrebali razbojnici.

Kao i današnji poklonici on je po dolasku u Manastir Svete Katarine noću nastavio ka vrhu planine, jer su dnevne vrućine teško podnošljive za penjanje, čak i zimi. U podnožju Sinajske gore oko jedan noću, kada se kreće na uspon, januarska temperatura je desetak stepeni ali ona sa visinom brzo opada. Kada sam preteći Savin trag stigao do crkvice na vrhu, oko četiri ujutro, u vreme kada je on počinjao bogosluženje temperatura je bila osam ispod nule, a ledeni vetar je nosio sitan sneg.

Jedini spas od smrzavanja tada je iznajmljivanje debele prašnjave ćebadi od beduina koji drema u svojoj kolibici. Umotan i skriven u zavetrini ruševine crkvenog kompleksa koji je u 6. veku podigao car Justinijan, razmišljao sam o Savi, velikom podvižniku. On nije leteo avionom, niti je imao kombi koji juri sto na sat, već je plovio na jedrenjaku, jahao kamilu i pešačio bez gojzerica i perjane jakne.

Domentijan je svedočanstvo o izvoru natprirodne Savine snage sačuvao u žitiju svog učitelja, kroz njegovo retoričko pitanje: "Zbog čega je ovo moje hođenje od zapada ka istinitom Istoku, i šta je dobit moja?", kome sledi odgovor: "Hristos sveblagi Gospod, prosvećenje meni i mome otačastvu i spasitelj narodu mom!"

STO NA SAT KROZ ZEMLjU BEDUINA

KADA je Sava iz Jerusalima 1234. na putu za Sinaj stigao u Kairo prosvećeni sultan El Kamil je tražio da upozna velikog poklonika o kome se glas nadaleko širio. Dao mu je vodiča, kamile i oružanu pratnju do Manastira Svete Katarine, bez koje ne bi mogao da prođe divljinom koja je formalno pripadala egipatskom sultatanatu, ali njeni jedini stvarni vladari bili su beduini.

Idući Savinom sinajskom stazom stekao sam utisak da se ni posle 790 godina stvari suštinski nisu promenile. Posle sletanja na aerodromu u Šarm el Šeiku ukrcao sam se u kombi do zida koji razdvaja oblast ovog šarenog turističkog grada u priobalnoj ravnici od surovog pustinjskog i planinskog dela Južnog Sinaja čiji su jedini stalni stanovnici beduini.

U tom zidu postoji samo jedna kapija nalik graničnom prelazu, koju čuvaju vojska i policija. Kraj nje se formiraju konvoji pokloničkih vozila koji idu ka Sinajskoj gori, pod oružanom pratnjom. Oni jure kroz pustinju brzinom od sto na sat, držeći veliko rastojanje, a zaustavljaju se samo radi kontrole na nekoliko vojnih ček-pointa i u jednom bezbednom beduinskom karavan-saraju.

Ako je danas tako, kako li je bilo u Savino vreme, pitao sam se posle oko 220 kilometara vožnje dok sam, kao i svi ostali poklonici i turisti prolazio kroz metal detektor i bio detaljno pretresen na poslednjem kontrolnom punktu na oko kilometar od manastira Svete Katarine okruženog dobro maskiranim bunkerima.

Sutra: Kako mi je Sava otvorio vrata najstarijeg manastira na svetu