PEĆINA U KOJOJ JE TIHOVAO SVETI JOVAN: Klisura Vadi el Kelt krije tajne biblijske istorije

Kroz duboki kanjon Vadi el Kelt, koji Jevreji zovu Nahal Prat, vodio je u biblijskim vremenima glavni put između Jerihona i Jerusalima kroz Judejsku pustinju i nastavljao se sve do Jordana gde je Sveti Jovan Krstitelj krstio Isusa.

Danas je manje poznato da je Jovan Preteča krštavao i u bistroj vodi potoka Kelt i da je tihovao u pećini u kojoj je sveti Joakim od Boga izmolio svoju kći Mariju, buduću Bogorodicu. Joakim nije slučajno odabrao klisuru i pećinu u kojoj je mnogo kasnije tihovao i Isusov rođak i preteča Sveti Jovan Krstitelj. Prema staroj pustinjskoj legendi, u susednoj pećini je starozavetni prorok Ilija proveo tri godine u tmini hraneći se samo onim što mu je gavran doneo u kljunu.

Ove svetinje od izuzetnog značaja za biblijsku priču nalaze se u kompleksu pećinskog manastira Georgija Hozevita iz 5. veka.

Apokrifno Protojevanđelje Jakovljevo sačuvalo je predanje da je pravedni Joakim, Isusov deda po majci strahovito patio jer on i njegova žena Ana nisu mogli da dobiju decu. Žrtve u hramu nisu pomagale i odlučio je da se Bogu obrati sam, u pustinji. Otišao je u divljinu Vadi el Kelta i postio četrdeset dana i noći u pećini, govoreći: "Neću ići da jedem i pijem dok me Gospod Bog ne pogleda, a molitve moje će biti jelo moje i piće moje.“

Četrdesetog dana ukazao mu se anđeo: „Gospod Bog je čuo molitve tvoje; požuri i idi odavde, jer Ana, žena tvoja će zatrudnjeti.“ Biblijsko predanje kazuje da ga je supruga koja je nosila dočekala na  kapiji Jerusalima pala mu u zagrljaj i rekla da joj se javio anđeo i rekao da će im Bog darovati kći, Mariju.  
     

   Kroz Vadi Kelt je je mnogo puta između Nazareta i Jerusalima pešačio, propovedao i u vodi krštavao Jovan Krstitelj, a sledio ga je Marijin sin Isus sa apostolima. Kasnije je i bezbroj hrišćanskih hodočasnika klisurom prateći njihove staze išlo iz Jerusalima u Jerihon i na svetu reku Jordan. U petom veku sirijski isposnici su u pećinama na litici klisure napravili prvu monašku koloniju koja se naziva Hozeva, Huziva, Kosiba, Koziba... Njen najpoznatiji stanovnik bio je isposnik i podvižnik Georgije Hozevit. Arapi zmijoliku klisuru među žutim jalovim brdima pustinje zovu i Deir mar Džiris, Georgijev manastir, ali ne po Georgiju Hozevitu, već po svetom ratniku Georgiju Pobedonoscu. Prvi manastir je sagrađen kao konstrukcija koja je visila na steni kao lastino gnezdo.

O ovom mestu je grčki hodočasnik Jovan Foka 1183. zapisao:

„Manastir Hoziva je neverovatan za priču, a za gledanje još neverovatniji. Udubljenja pećina služe kao kelije za monahe, a sam hram i grobnica su raspoređeni u rascepu litice, a sve to je do te mere zagrejano sunčevim zracima da se vatreni jezičci izdižu iz kamena u obliku piramida... Jedva smo ušli i izašli iz manastira zbog strmine ovog mesta i prevelike sunčeve toplote.“

Kroz ovu klisuru je prošao kao poklonik i naš Sveti Sava 1229. idući ka Jordanu u čijoj se svetoj vodi krstio a zatim nastavio ka Nazaretu i njegovoj crkvi podignutoj nad izvorom gde je arhangel Gavrilo Mariji javio blagu vest da će, iako devica, roditi sina.