SRBI NA SVETOJ RECI JORDANU: Sveti Sava je 1229. pokrenuo pokloničku kolonu koja se nije prekinula do danas

Sveta reka Jordan se u Bibliji pominje više od 180 puta. Ona je metafora za početak novog života. Mesto na kome je Hrist kršten nije proizvoljno odabrano, ono je tačka ukrštanja svih biblijskih priča. Tu je Avram ušao u Obećanu zemlju, a hiljadu godina kasnije na isto mesto je došao Isus Navin, predvodeći dvanaest plemena Izraela posle četrdeset godina lutanja po pustinji. On je Kovčeg zaveta prineo reci i desilo se čudo: „Voda koja teče odozgo, zaustavila se i pretvorila u zid na veoma velikoj udaljenosti,... a ona koja je tekla u ravnice, u Slano more, otekla je i ulila se u njega.“

Kada je narod Izraela prešao u Obećanu zemlju, preko suvog korita vode Jordana ponovo su potekle, kaže Biblija. Pred kraj zemaljskog bitisanja prorok Ilija, jedini koji se uz Isusa i Bogorodicu telesno uzneo u nebo, svojim plaštom je ovde udario po vodi koja se utom razdvojila, tako da je on s učenikom Jelisejom prešao na drugu obalu po suvom koritu. Pre nego što se vatrenim kočijama s obale Jordana uzneo u nebo, prorok je darovao plašt Jeliseju, koji je ponovio Ilijino čudo i ogrtačem razdvojio vode reke. Jordanskom vodom on je docnije, na istom mestu, od gube izlečio sirijskog kralja Nejmana, koji je posle toga odbacio idolopoklonstvo i počeo da poštuje „Boga Izraelovog“. Na isto mesto čuda došao je i asketa Jovan Krstitelj iz pustinje da propoveda:

„Pokajte se jer približi se Carstvo nebesko“ i potapanjem u svetu vodu Jordana sa sledbenika spira grehove. O tome je svedočanstvo ostavio hroničar Josif Flavije iz prvog veka:

„Narod, koji je bio zadivljen Jovanovim učenjem, dolazio je kod njega u velikom broju, a moć ovog čoveka nad Jevrejima bila je toliko velika da su bili spremni da učine sve po njegovom savetu, i čak se sam kralj Irod (Antipa) plašio moći ovog velikog učitelja.“

Mnogi Jevreji su bili uvereni da je Jovan sam spasitelj, Mesija, Hrist.

On ih je razuveravao i najavljivao:

„Ide za mnom jači od mene, pored kojeg sam nedostojan... Krstio sam vas vodom, a on će vas krstiti Duhom Svetim.“

Kada se Isus pojavio pred njim, Jovan je rekao okupljenom narodu:

„Ovo je Jagnje Božije, koje preuzima na sebe sve grehe sveta. Ovo je onaj za kojeg sam rekao: za mnom ide Muž koji je stao ispred mene, jer je on bio pre mene.“

Kada je Hristos izašao iz vode, nebo se razdvojilo, a Jovan Preteča je video Duha Svetoga, koji je sišao kao golub i spustio se na Hrista, i začuo se glas Boga Oca:

„Ovo je sin moj ljubljeni, u kojem je moja milost.“

Bezbrojni poklonici su od tada ušli u svete vode Jordana da se potapanjem, pogruženjem, sjedine s Hristom.

Jordansko krštenje Svetog Save tokom njegovog prvog puta na Istok 1229. opisuje njegov učenik Domentijan:

„... Došavši na mesto kupališta Gospodnjeg gde Gospod naš potre rukopisanije grehova naših praotačkog prestupa, i mi naša pregrešenja svojim milosrđem i ’toliko daleko udalji bezakonja naša od nas kao što je daleko udaljen istok od zapada’, i tu umivši se u svetom Jordanu na mestu gde glas sa nebesa zasvedoči o jedinočednom voljenom sinu Božijem, na tom mestu gde je nekada Jordan od straha Gospodnjeg pokazao svoj tok suv, kada je prvi put Izrailj prolazio sa ćivotom Gospodnjim, i na kraju godina sam Gospod se u njemu krstio, i ovaj sluga Vladike svog, podobeći se dobrotvoru svom i krstivši se u njemu, blagodari roditelja svog, toga Vladiku Hrista, za sva dobra njegova.“

Monah iz Milutinovog manastira Svetih arhanđela, Nikon Jerusalimac, duhovni otac Jelene, kćeri kneza Lazara, piše joj u 15. veku iz Svetog grada:

„... Otoke morske, pređoh i dođoh u Bejrut, u Damask stigoh, u Vitalijev dom. Tamo videh divnu ikonu Prečiste neoskvrnjene čiste matere Hrista moga. Telo je sazdano na njoj, na toj ikoni je čudo strašno i užasno, neizrecivo i čudno. Stigoh do Avstide, zemlje pravednog Jova, u izvanredan i čuveni grad. U njih stigoh takoreći malaksao. Dođoh na sveosvećeni Jordan, idući u Lazarev grad Vitiniju... ugledah časni Jordan sveti među rekama, u kome se umi moj sazdatelj, kršten u Jordanu – božastveno krštenje moga Gospoda Hrista.“

Lavrentije Hilandarac je prošao ovuda u 17. veku i zapisao:

„Tu na reci Jordan je saborno mesto gde Jovan Preteča i Krstitelj krsti Hrista. I tu blizu Sabornog je Pretečev manastir. I sada je pust. Od Jordana je udaljen jedno poprište. Celo mesto je čisto, ispunjeno drvećem. I tu dolaze pravoslavni hrišćani i poklanjaju se i kupaju u reci Jordanu, po ugledu na istinsko i saborno krštenje, gde se krsti Hristos. I tu vide Preteča Duh Sveti u vidu goluba. I tu je blizu, preko Jordana, i pećina u kojoj ćutaše Preteča.“

Srpski monah i pokolonik u svetoj zemlji Jerotej Račanin se krstio 1701. u Svetoj reci:

„I zajutra pođosmo na Jordan, tek se sunce pomaljalo. I pismo i kupasmo se. Jordan je voda slatka veoma i duboka vrlo, gaziti se ne može. Jedni plivaše.“

Kralj Milan Obrenović sa svitom je stigao 1889. u Svetu zemlju, a njegov ađutant kapetan Mihailo Rašić zabeležio je:

„Naseljenost, retka između Jordana i Sredozemnog mora, gotovo sasvim prestaje na istočnoj strani Jordana i Mrtvog mora. Tamo sad obitavaju nomadska bedujinska plemena, bez kuća i kućišta, lutajući sa svojim stadima po uskim dolinama dubokih klanaca, pljačkajući trgovačke i hadžajske karavane...“

On opisuje i Ruse, najbrojnije hodočasnike u Svetoj zemlji, kako pate na vrućini judejske pustinje:

„Žalosno je pogledati na ove proste i bezazlene ljude, u njihovim bundama, šubarama i dubokim čizmama od masnog juhta, kako se na ovom vrelom suncu čvare. Nenaučeni na jaku transpiraciju, crvene se u licu kao rakovi, a znojem pokvašena kosa i brada, vise u slepljenim pramenovima kao klisovi. Oni nemaju nikakvog bagaža; jer sve što imaju to na sebi nose. Ovoštanjena košulja mora biti da je dobra i čista stvar; jer oni je ne menjaju mesecima. Ne priča se, ali ja držim, da mlogo od ovog pobožnog sveta, sa ovog svetog mesta ide prekim putem u raj. Kad god sam ih u većim grupama viđao, bio sam preispunjen sažaljenjem prema njima; njihovo jadno stanje, a i ona detinjska naivnost, što im se čita sa lica i iz blagog oka, doista je u stanju da kosne najtvrđe srce.“

Da je njegov opis vrlo precizan, pokazuju stare fotografije masa ruskih mužika koji su došli u Palestinu o trošku države kako sede u blatu na obali Jordana, čekajući krotko na red za krštenje u Jordanu. Danas je slika potpuno drugačija. Poklonici stižu u klimatizovanim autobusima koji se parkiraju na prostranim parkinzima. Prostor od najmanje jednog hektara uz obalu popločan je i na njemu se nalaze, s jedne strane, prostrani paviljoni s klupama, a sa druge, velike svlačionice s drvenim zidovima, jedna za dame, druga za gospodu. U njima su i tuševi da sveže kršteni novi ljudi speru sa sebe svetu, ali mutnu i blatnjavu vodu Jordana.

Nad ograđenim prostorom za krštenje pogružavanjem, potapanjem, nalazi se prostrana terasa u obliku amfiteatra, koja gleda na suprotnu obalu, gde se na teritoriji Hašemitske kraljevine Jordan nalazi Manastir Svetog Jovana i prostor za krštenje. Neki biblisti kažu da je, u stvari, to pravo mesto Hristovog krštenja, a drugi tvrde da je ono na izraelskoj obali.

Današnje krstionice u rečnom plićaku zaštićene su od matice metalnom ogradom, da neki sveže kršteni poklonik ne ode prečicom u raj.