JA SAM SRBIN, EMIL RIHTER: Potresna priča o dezerteru nacističke vojske – Demonstrirao protiv NATO agresije, sahranjen u Aleksandrovcu (FOTO)

Sudbina ovog neverovatnog čoveka, priča je o pacifizmu, ličnoj i ljudskoj tragediji, ali i humanosti srpskog naroda, kome je pripadao do kraja života.

Meštani Aleksandrovca krili su ga tokom celog Drugog svetskog rata, rizikujući sopstvene živote. Prema podacima Antifašističkog muzeja u Berlinu, Rihter (1914-2009) je bio četvrti sin skromne nemačke porodice, poštanskog službenika Ernsta Emila i supruge Elizabete. Rođen je u Esenu, gde je živeo sve do selidbe u Frankfurt na Majni 1926. godine. Po završenoj Zanatskoj školi u Gisenu 1931. godine, gotovo će pet godina lutati po Nemačkoj.

Potom je usledila regrutacija. Postao je pešadinac. U vojsci su završila i njegova braća. Dvojica nisu preživela hladni ruski front.

- Već je po odlasku u vojsku imao problema zbog pacifističkih ideja, otkaza poslušnosti, završio je i pred sudom 1937.godine - otkriva za „Novosti“ istoričar Ivan Brborić, koji je sa grupom Župljana dočekao Rihtera 2003.i 2006.godine u Aleksandrovcu. - Bio je u vojnom zatvoru u Glacu, a potom beži u Čehoslovačku, gde dobija radne papire. Zbog aneksije te zemlje, nastavlja lutanje od Turske, preko Rumunije, Mađarske do Jugoslavije. Na kraju, do nas stiže u leto 1939.godine.

Rihter je živeo i radio kao šuster u Aleksandrovcu sve do nemačke okupacije. U prve dve  godine boravka u Župi, živeo je slobodno. Uslužno je cepao drva, radio kao obućar, pomagao u berbi, obrađivao vinograde. Naučio je srpski jezik i odlazio u našu crkvu. Kada je pala i Kraljevina, bilo mu je jasno da mora da beži.

- Mesecima se skrivao na Željinu i na Kopaoniku, da bi, konačno, dobio lažan identitet, pod imenom Milan Petrović - kaže Brborić. - Krio se u nekoliko kuća naših sugrađana, na tavanu, u podrumima, svuda gde bi mogao biti bar malo sigurniji.

Među prvima koji su ga čuvali od fašista bili su Petrovići. Izvesni Nikita Petrović, predratni trgovac vinima prihvatio ga je kao najrođenijeg. Znao je za rizike. Surova odmazda pomagačima pretila je kao mač. Od hrabrog Nikite, Rihter prelazi kod gazda Ljube Vukmirovića. Vukmirovići i Mirkovići, doktorska porodica iz koje je potekao pesnik Buca Mirković, lečili su ga od tifusa.

Listom se u skrivanju Nemca pridružuju i druge župske kuće. Ljudi ga kriju, hrane, daju mu prenoćište, dojavljuju, pomažu mu da menja lokacije, prebacuju ga sa jednog na drugi tavan, iz vinskog podruma u drugi vinski podrum.

Srbi rizikujući živote ga krili od Nemaca

Ukratko, Srbi su Nemca krili od Nemaca.

- Da su „moji“ saznali da me Srbi skrivaju, Aleksandrovac bi nestao u plamenu – posvedočio je kasnije Emil Rihter. - Rekao sam ljudima da ću nadrljati, ali da će stradati i oni. Nisu odstupili moji Srbi. U Aleksandrovcu ih je tada živelo oko 1.500. Niko reč nije rekao. Svi su znali da sam tu, svi su ćutali kao zaliveni. Čuvali su me i sačuvali!

Kada je zemlja dočekala oslobođenje, Rihter, ipak, nije bio slobodan. Nove vlasti hapse ga bez razloga 1947.godine, u trenutku kada se spremao za povratak u Nemačku. Uspeva da se nekako domogne Mađarske, dolazi do Saldžburga u Austriji i na kraju, u Fuldi, u izbegličkom logoru pronalazi roditelje.

- Nisu verovali da sam ostao živ među Srbima - posvedočio je novinarima Rihter.

Teške dane preživljala je podeljena Nemačka, suočena sa lustracijom i krivicom. I dok su se javno, u teoriji i u udžbenicima, Nemci odricali fašističke ideologije, praksa je, kako je pričao Rihter, bila bolno drugačija. Smatrali su ga za izdajicu. I tako prokazan, radio je najteže poslove.

Oženio se 1951. godine u Donjoj Saksoniji, dobio je sina, ali je i ostao bez porodice. Kraj života dočekao je u Vesterlendu, u staračkom domu na ostrvu u Severnom moru.

Učestvovao u demonstracijama protiv NATO bombardovanja

Anegret Klemens iz Antifašističkog muzeja zapazila ga je na demonstracijama protiv NATO bombardovanja 1999. godine. Nosio je transparent na kome je pisalo:

„Pucajte u mene! I ja sam Srbin, Emil Rihter iz Aleksandrovca župskog“ - pisalo je na Emilovom transparentu.

Četiri godine kasnije dolazi u Aleksandrovac, prvi put posle Drugog svetskog rata, a potom i 2006.godine, kada je o njemu film snimao Antifašistički muzej u Berlinu.

Susreće se sa svojim spasiocima.

Po sopstvenoj želji počiva  u Aleksandrovcu

- Bilo je jako emotivno tog prvog puta, sedeo je sa njih 10 - ak, ovde u Zavičajnom muzeju, bio je tu i naš čuveni profesor Milosav Bondžić, svi su bili ganuti, a Rihter je izveo kolut i stoj na ruke, da vidimo koliko je živ i u dobroj formi! - ispričao nam je Ivan Brborić. - Njegovi neposredni spasioci više nisu među živima, ali živo je naše sećanje na hrabrost i Emilovu ljubav prema srpskom narodu. Pred smrt je pozvao Anegret Klemens iz muzeja i rekao da želi da mu urnu polože u župsku zemlju. To je i učinjeno 2009.godine.

Rihter po sopstvenoj želji počiva na Starom kožetinskom groblju u Aleksandrovcu.