MAJKA SRPKINJA, PRADEDA KRALJ JUŽNOG SENEGALA: Neobična priča Francuskinje Ines Sengor - Nato agresiju proživela, pa pretočila u knjigu (FOTO)

Jednom od tih staza prošla je i porodica francuske spisateljice srpsko-senegalskog porekla Ines Sengor (38), koja je ova neprocenjiva iskustva pretočila u uzbudljiv roman satkan na često surovim istorijskim činjenicama, prožet istovremeno lirskom notom i bajkovitim reminiscencijama oslonjenim na lične i familijarne događaje. Iako bajke, na kraju balade, ne postoje.

Ako su vam omiljena nacionalna jela punjene paprike i tjebudijen, životni sokovi mogu da budu obojeni samo neponovljivim ukusima.

- U Senegalu sam svetle puti, u Srbiji tamnoputa. Pripadam svugde i nigde. Knjigu upravo prate ova unutrašnja preispitivanja - kaže u razgovoru za novogodišnje izdanje "Večernjih novosti" ova graciozna i višestruko talentovana mlada žena.

Njen roman prvenac pod naslovom "Krabin med", pisan na francuskom jeziku, izazvao je veliko interesovanje publike.

- To je istorijski roman, koji poprima oblik porodične sage, u kome pratimo ličnosti u prolasku kroz najznačajnije događaje u 20. veku, između Srbije, bivše Jugoslavije, Francuske, Afrike, Senegala... Najznačajniji događaji su bombardovanje Srbije, kolonijalizacija i dekolonijalizacija Senegala, Drugi svetski rat - otkriva neke detalje naša sagovornica.

Pratimo u ovom delu tri generacije na dva kontinenta i, kako teče naracija, otkrivamo neočekivane veze između tih mesta i epoha. Reč je o fikciji, ali koja je inspirisana putem kojim je prošla autorkina porodica. Jer, njena majka je Srpkinja, a otac Senegalac.
Knjiga počinje upravo NATO bombardovanjem Novog Sada 1999. godine.

- Proživela sam ovaj strašan događaj kroz život moje porodice. Posmatrala sam ga i lično, i istorijski. Mnogo me je sve to pogodilo. U knjizi ovaj period pratimo kroz život Tee, mlade Srpkinje koja tada ima 14 godina. Sledimo njenu borbu za život. U roman nas uvodi scena rušenja Mosta slobode u Novom Sadu, kada nestaje i deo njene porodice - govori Ines na tečnom srpskom jeziku.

Istovremeno, istraživala je mnogo o francuskoj kolonijalizaciji Senegala, a zatim i o nezavisnosti 1960, koju otkrivamo kroz lik Bazila, jednog od glavnih likova u knjizi, a koji u tom istorijskom trenutku ima deset godina.

- Doživljavamo tu nezavisnost kroz oči deteta koje ne shvata značaj ovog događaja. Vremenom, sazrevamo s njim - otkriva nam Sengorova.

Jedan od upečatljivih momenata je i učešće senegalskih vojnika koji su određeni i dovedeni da se bore za Francusku 1940, viđeno kroz posmatranje jednog od njih.
Istražujući istoriju Senegala, Ines Sengor je pronašla iznenađujući podatak koji se i lično odnosi na njenu porodicu.

- Pradeda mi je bio kralj u južnom Senegalu. Nisam na to mnogo obraćala pažnju, jer sam znala da su suvereni, obično, podržavali kolonizaciju. Ali, u dokumentima sam otkrila da je deda bio za nezavisnost, zbog čega se u tim delovima zemlje i najviše sačuvala drevna narodna tradicija, na šta sam naročito postala ponosna - ističe.

U svemu što izgovori, u načinu na koji posmatra svet oko sebe, vidi se njena neizmerna ljubav prema svojoj prošlosti i sadašnjosti.

- Volim Srbiju i Senegal i redovno ih posećujem. Volim i Francusku, koja je takođe moja zemlja. Taj trougao čini perfektnu ravnotežu u mom životu.

Posebna priča je to kako su se upoznali njena majka Radmila Mandić, Somborka, i otac Pol Sengor, iz seoceta Mlomp u dalekom Senegalu.

- Zagledali su se jedno u drugo u Novom Sadu, kao studenti - prenosi nam naša sagovornica. - On je studirao agronomiju, a ona ekonomiju. Bilo je to 1980. godine. Tata se školovao u Novom Sadu od 1975. do 1981. Sreli su se poslednje godine njegovih studija i, kada ih je završio, mama je otišla s njim. Bilo je to vreme kada je bilo mnogo stranih studenata u Jugoslaviji, zbog stipendija koje su dobijali akademci iz nesvrstanih zemalja. Pričali su mi mnogo o tome.

Radmila i Pol su se venčali u Dakaru, tu se rodio Inesin stariji brat Boris, a ona dve godine kasnije, u Parizu, gde joj je otac radio doktorat. Živeli su u glavnom gradu Francuske sve do 1991, a onda se ponovo vratili u Senegal, jer je Pol Sengor insistirao na tome da radi na daljem razvoju svoje zemlje. Tada se rodila i najmlađa članica porodice Emili.

- Mama i tata i danas žive u Dakaru. Tata radi kao konsultant za međunarodne organizacije, a mama u delegaciji EU. Moji roditelji među sobom i dalje govore srpski. To je njihov jezik sporazumevanja.

Ines, Emili i Boris danas žive u Francuskoj, imajući u vidu da i dalje postoje jake veze ove zemlje sa Senegalom. Boris je inženjer u oblasti marketinga, a Emili studentkinja. Sredinom godine svi se nađu u Somboru. I svi, naravno, govore srpski.

- Dugo smo živeli u Senegalu, a leta provodili u Somboru. Tokom dvehiljaditih smo jedno vreme boravili u Ženevi gde je moj otac radio u međunarodnim organizacijama, pa smo išli i češće. To je život s mnogo divnih putovanja, uvek na iste destinacije. U Somboru su najlepši susreti s porodicom i prijateljima, letnja kupanja na kanalu... Kuvamo, spremamo kolače, svih vrsta. Omiljene su mi domaće bajadere. I sama ih pravim. Rado kuvam. U Senegalu, opet, obožavam tamošnje specijalitete, kao što su tjebudijen, crveni pirinač s ribom i mnogo povrća, ili jasa piletina s limunom - ističe Sengorova.

Postoji projekat i da se upravo objavljena knjiga prevede na srpski. Potencijalne izdavače srešće u Beogradu već u januaru.

- Aktivno sam se investirala u taj projekat. Veoma mi je stalo da ugledam "Krabin med" na srpskom jeziku - ističe Ines.

Sengorova već osmišljava i nastavak svoje knjige. Jer, srpsko-senegalska priča tek treba da se ispriča do kraja. Inspiraciju za pisanje tražiće u porodičnom domu u Dakaru i Somboru, s prijateljima, na kanalu.