JOVANA JE NAPUSTILA POSAO I PREPEŠAČILA 280 KILOMETARA: Sama krenula u avanturu i došla do Španije (FOTO/VIDEO)

Kako je rekla za "Novosti", na ovu nesvakidašnju ideju došla je inspirisana svojim boravkom u Portugalu. Naime, dok je volontirala u Portugaliji učila je o njihovoj i španskoj kulturi. Tako je saznala za put u Santjago de Kompostelu ili Put Svetog Jakova: mrežu hodočasničkih ruta koje vode do svetilišta Jakova Velikog u Galiciji, u Španiji. Prema predanju, u katedrali u Santjago de Komposteli nalaze se njegovi zemni ostaci. Ali, danas ove rute sve više prelaze avanturisti iz celog sveta i oni željni prirode i lepih pejzaža, izazovnih deonica..., nego vernici.

- Prošle godine sam volontirala u Portugalu, usput sam učila o njihovoj i španskoj kulturi i tako saznala za put za Santjago. Priča mi se odmah dopala pa sam iz radoznalosti krenula da istražujem po internetu, čitala iskustva drugih, tražila da vidim da li je neko iz Srbije išao. Što sam više istraživala, želja da se upustim u ovu avanturu bivala je sve veća. Postoji preko 10 ruta ali sam se za ovu odlučila baš zato što ide kroz Portugal i to uz Altnatski okean - priča nam Jovana.

Njena polazna tačka bio je grad Porto. Pojasnila nam je da trajanje ovog putovanja prvenstveno zavisi od dužine odabrane rute i fizičke spremnosti. U njenom slučaju putovanje koje će pamtiti celi život, podrazumevalo je 15 dana pešačenja i sveukupno 2 dana pauze.

Prema rečima naše sagovornice, troškovi varijaju od potreba i želja pojedinca.

- Ja sam odlučila da spavam u hostelima za hodočasnike, to jeste samo za ljude koji pešače za Santjago, u nekim hostelima se noćenje plaća kroz donaciju, tako što u kutiju ubacite koliko možete, uglavnom se ostavlja oko 10 evra, dok je u drugima cena fiksna, ali uglavnom ne prelazi 15 evra. Ako se odlučite da spavate u hotelu cenu možete da pomnožite sa 5. Doručak i večeru sam pravila sama, a namirnice sam kupovala u supermarketu i to je bilo veoma povoljno, a ručak sam jela u restoranu. Većina lokalnih restorana na putu ima ponudu za pešake, tako da ćete za oko 10 evra dobiti poptun obrok, uključujući piće i dezert. Tako da sam trošila oko 30-35 evra dnevno, uključujući hranu i smeštaj - pojasnila je Jovana.

Kako sama kaže kada podvuče crtu, ova avantura koštala je kao prosečno letovanje.

Važna stavka za svako putovanje svakako je i odeća. S tim da je Jovanin verni saputnik u celoj priči bio samo jedan ranac, morala je poneti minimalnu količinu garderobe.

- Sve što spakujete morate da nosite na leđima, tako da sam ponela samo par kombinacija. Jedan set odeće oblačim danas, drugi sutra a treći je rezerva. Pored toga sam ponela dodatnu kombinaciju, koju sam najviše volela, set koji nije sportski, već opuštena varijana za šetanje po gradu, kada pređem dnevnu kilometražu. Inače, odeća se svaki dan pere na ruke. Pored toga tu su i patike za trčanje i jedne udobne sandale. Ranac na leđima tokom puta postaje simboličan, sve što spakujete morate da nosite 280 kilometara i to je jedna vrsta testa, međutim, dosta ljudi nije u stanju da se odrekne mnogih stvari i svesno sebi otežava put. Moj jedini "luksuz" je bio fen za kosu - odala nam je Jovana.

Dolazak u Santjago obojen mnogobrojnim emocijama

Ova ambiciozna devojka, koja je fascinirala mnoge svojom odlučnošću podelila je sa nama da je sam završetak pešačenja i dolazak u Santajgo ujedno bio i najlepši, ali i najteži deo ove avanture.

- Poslednji dan sam prepešačila 30 kilometara i tako umorna stigla pred glavnu katedralu. Trg je bio prepun hodočasnika koji su pristizali svakog minuta i za sve je sam dolazak najemotivniji momenat. Stigli ste na cilj, masa ljudi oko vas proživljava isto, mnogo ljudi plače, stranci se grle, emocije su na vrhuncu. Do tada nikada u životu nisam uradila ništa slično i to je trenutak kada se sve emocije koje čuvate tokom puta razliju - priča naša sagovornica.

U moru lepoh stvari koje je doživela tokom nešto više od dve nedelje, uspela je da sumira par koje su ostavile najdublji utisak na nju.

- Što se tiče "sitnica"- najlepši su mi bili predeli kroz koje sam prolazila, od gustih šuma do plaža, kilometrima pustih, kao i susreti sa ostalim hodočasnicima. Nikada neću zaboraviti par iz Južnoafričke republike, sa kojima mi se put ukrstio tri puta, ne bih rekla slučajno - kaže Jovana.

Ono što svakako mnoge zanima je smeštaj i hrana, bez čega je gotovo nemoguće zamisliti bilo kakav vid putovanja.

Jovana kaže da je spavala u državnim hostelima koji se nazivaju alberge, što u prevodu sa španskog znači sklonište.

- Ovo je specifičan vid smeštaja koji je namenjen samo za pešake koji idu za Santjago. U njima ćete naći samo osnovno, negde nećete dobiti ni ćebe, ali svako nosi svoju vreću za spavanje. Kreveti su uglavnom na sprat a najčešće postoje jedna ili dve velike spavaonice - pojasnila je ona.

Oduševljena lokalnim stanovništvom

Lokalno stanovništvo je i više nego ljubazno, priča Jovana, te dodaje da u manjim sredinama iako malo ko zna engleski, svojski će se potruditi da vam na sve moguće načine pomognu. Jovana je sa nama podelila i jednu anegdotu:

- Desilo mi se da sam se jednom prilikom izgubila, i to u centru grada, nisam uspela da nađem putokaz i žena koju sam pitala da mi pomogne je pešačila sa mnom desetak minuta, jer nije znala da mi objasni na engleskom gde da idem - priča naša sagovornica, što i dovoljno govori o ljubaznosti domaćih stanovnika prema turistima.

- Svi pešaci se pozdravljaju međusobno sa "Buen Kamino", što znači srećan put, ali mi se nije desilo da sam prošla kroz neko mesto a da me lokalci nisu pozdravili takođe. Oni koji žive u ruralnim sredinama imaju želju za razgovorom, da čuju iz koje ste zemlje i odakle ste pošli, dodala je Jovana.

Početak je bio jako težak

Prvih nekoliko dana Jovani ipak nije bilo lako, jer kako kaže nije bila fizički, ali ni psihički spremna za ovakav pohod i to sasvim sama.

- Krenula je unutrašnja borba - naviru misli o odustajanju, kajanju što nisam pošla sa nekim, pa kažem sebi ne mogu ja ovo, pa onda možeš, i tako korak po korak. Ta nevidljiva borba koja se dešava unutra je neprocenjiva, jer jednom kad se probije nesigurnost, nema stajanja. Takođe, dok pešačite imate mnogo vremena da razmišljate o apsolutno svemu i dobro pretresete svoj život - istakla je ona.

Podrška porodice i prijatelja nije izostala

Iako je bilo teško na prvu se izboriti sa zabrinutosti roditelja, Jovana je ipak otišla na put sa velikom podrškom svojih najmilijih, što joj je svakako davalo dodatnu snagu svih dana provedenih na putu do Santjaga.

- Porodici je teže palo da procesuira moju odluku, iako su navikli da često putujem, ovaj put je za njih predstavljao veliki stres jer sam se odlučila da idem sama. Javila se klasična, i pre svega normalna, roditeljska briga za dete, da li će mi se nešto desiti, da li će se naći neko da mi pomogne, šta ako se povredim... Nakon dosta objašnjavanja i prelaženja preko plana pešačenja bilo im je lakše i dali su mi punu podršku. Prijatelji su mi bili veliki vetar u leđa jer su me u samom startu podržali i pratili tokom celog puta. Zahvalana sam i porodici i prijateljima što su me bodrili svaki dan - zaključila je Jovana.

Avanturu svog života spakovala je i u par minuta videa na društvenim mrežama, a u nastavku pogledajte kako je to sve izgledalo.

BONUS VIDEO: BESKUĆNIK JE I ULIČNI SVIRAČ, A CENI SAMO JEDNO: Andrija Daraboš - Ne postoji ništa jače od ljubavi